13. децембра 2025.

10–14 minutes

„Румунски националисти паметно су надмашили све друге, тврдећи да потичу од Римљана, становника старе провинције Дакије. То је побунило све словенске групе и Мађаре, који су међу собом прилично јасно установили да је датум њиховог доласка 600-900. године нове ере. Одлика је неколико румунских градова да имају копију римске статуе Ромула и Рема како сисају груди своје посвојитељке вучице. Овај бизарни поклон уручио им је Мусолини раних двадесетих година, како би не тако суптилно сугерисао да његово властито ново царство има расног савезника, који је такође Дете Рима.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 45.

Румунија је из Првог светског рата изашла територијално увећана. Националне мањине су чиниле 28% становништва.

„Тиме што се придружила савезницима у Првом светском рату, упркос немачкој инвазији и окупацији, Румунија је у Паризу богато награђена. Добила је не само Трансилванију, већ и Буковину и делове Баната од Аустроугарске, и Бесарабију од Русије. Румунија је више него удвостручила територију и становништво, чиме је добила плодне пољопривредне области, као и индустријализовану територију и области богате природним ресурсима. Тако поново видимо изванредан потенцијал. Али као и у Југославији, у послератној Румунији политичари – људи деветнаестог века који покушавају да функционишу у свету двадесетог века – нису увидели да сада пред собом имају сасвим нову државу, са многобројним мањинама, а не само увећану верзију старе Румуније.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 17.

Румунском политиком до 1928. године доминирала је првооснована (1875. године) румунска странка – Народна либерална партија, захваљујући подршци краља Фердинанда, разједињености опозиције, изборним манипулацијама, репресивним полицијским мерама и позивању на опасност од комунизма. У то време новоприпојене покрајине, нарочито Трансилванија, буниле су се против централизма, тражећи аутономију.

„Борба против централистичког устава довела је 1926. године до оснивања Национално-сељачке странке [Народна сељачка партија], која је настала спајањем Националне странке Трансилваније и Сељачке странке старе Краљевине. Трансилванијски вођа др Јулију Манију је ускоро потом постао шеф нове странке.

Док је [краљ] Фердинанд био жив, Национално-сељачка странка се није могла надати доласку на власт. Али Фердинанд је умро у јулу 1927, а у новембру исте године умро је и [вођа либерала] Јон Браћану. Фердинандов син принц Карол се одрекао свог права на круну око две године раније због везе с мадам Лупеску, коју двор и влада нису одобравали. Сходно томе, сада је именовано намесништво да влада до пунолетства Кароловог сина краља Михаила. Те промене на врху пробудиле су наде да ће најзад бити толерисана нека друга влада. Национално-сељачка странка је повећала притисак, организујући демонстративни „марш на Букурешт“ уз учешће више хиљада сељака. После дужег колебања намесништво је најзад попустило и поверило Манију да образује владу и организује изборе. Избори су одржани 12. децембра 1928. године и по општем мишљењу били су најпоштенији у целом међуратном раздобљу. Национално-сељачка странка је извојевала надмоћну победу и освојила је 333 места, док су либерали добили 13 места. Многи су се надали да то представља почетак нове ере.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 662.

Та влада је потпуно изневерила очекивања својих присталица. Нису успели да побољшају положај сељака, јер су од њихових реформи користи имали само малобројни богати сељаци, а већина је осиромашила. Неуспеху је допринела и светска економска криза.

„Средином међуратног периода око 20% становништва живело је у градовима, док је остатак живео на селу. […] Све до двадесетих година 20. века сељаштво у Румунији није имало никакав политички потенцијал. Тај потенцијал био је измењен применом закона о аграрној реформи 1917. године, који је тек 1921. године ступио на снагу, односно увођењем општег права гласа у Румунији, којим је била мо дификована дотадашња структура моћи базирана на изузетном утицају великих земљопоседника. Иако није јасно на који тачно начин степен писмености, односно неписмености, кореспондира са сменама структура власти у свим друштвима, па и у румунском, нека остане забележено да су се центри писмености у „великој Румунији“ поклапали са регијама које су некада биле под управом Аустроугарске, док су центри неписмености углавном били у матичним областима румунског народа [Влашка и Молдавија].“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 85-86.

Краљ Румуније, Фердинанд I, из немачке династије Хоенцолерн-Зигмаринген, умро је 1927. године. Његов син Карол се две године раније (1925), због скандала у вези са љубавницом по имену Магда Волф Лупеску, одрекао права на престо у корист сина Михаја, којег је добио са грчком принцезом Хеленом, којом се оженио 1921. године. Карол је 1925. године отишао у Париз, где се 1928. године развео. Године 1930. Карол се вратио у Румунију и преузео престо од малолетног сина, поставши краљ Карол II. Председник владе је дозволио повратак Каролу, који му је обећао да ће раскинути везу са љубавницом. Када ју је, ипак, одмах по повратку на престо довео у Букурешт, Манију је у знак протеста поднео оставку у новембру 1930. године.

„Каролова лукавост и воља за моћи осведочени су и у томе што је почео као једва толерисан монарх, а завршио као неоспорни господар земље. Он се успињао на власт подстичући неслогу унутар политичких странака и разбијајући их једну по једну. Придобијао би амбициозније политичаре знацима наклоности и ласкањем, па би их онда хушкао на старе вође.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 665.

Румунија је била једина балканска држава која је изнедрила истински масовни фашистички покрет. Била је то Гвоздена гарда.

„Успех Гвоздене гарде треба делимично приписати снажном етничком национализму који је проистекао из старог осећања изолованости у мору Словена. Оно је било појачано и традиционалним страхом од суседног и увек претећег руског колоса. Антисемитизам, ендемска појава у Румунији још од извојевања независности, такође је створио погодну атмосферу за размах фашистичког покрета. Тако је деловала и привредна депресија, која је навела многе Румуне да се у очајању окрену од старих странака ратоборним припадницима Гвоздене гарде. Најзад, и Карол је знатно допринео јачању Гарде тиме што јој је посредно дотурао новац, вероватно у намери да ту организацију користи у спровођењу властитих планова.

Оснивач и вођа Гвоздене гарде био је Корнелие Кодреану, висок, леп и успешан млад човек снажног и одлучног лика. Као студент, Кодреану је изашао на лош глас у целој држави тиме што је у Јашију пуцао на шефа полиције, који је покушао да прекине његову антисемитску активност. Године 1927. формирао је „Легију архангела Михаила“, коју је 1930. преименовао у Гвоздену гарду. Његови напори нису узимани озбиљно све док Карол није почео да га новчано помаже и док депресија није створила повољне услове за придобијање чланства. До тридесетих година столећа многи Румуни су се разочарали и у либерале и у Национално-сељачку странку и били су спремни да испробају нешто ново. Кодреану је тада иступио с обећањем да ће докрајчити лошу владавину професионалних политичара, искоренити корумпираност у управном апарату, одстранити непопуларне јеврејске посреднике и поделити земљу свим сељацима. Многи румунски гласачи, под утиском контраста између старих политичара, с једне стране, и младих припадника Гвоздене гарде ношених крсташким жаром, с друге стране, прихватили су та обећања здраво за готово. Тако је једна екстремистичка студентска организација прерасла у масовни фашистички покрет.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 666.

Пре Првог светског рата главни политички ривали либералима, који су били за модернизацију угледањем на земље западне Европе, били су конзервативци, који су били за постепеније спровођење реформи. Након рата конзервативце, који су нестали са политичке сцене, заменила је сељачка странка (након што су и не само богати сељаци, који су били најбројнија друштвена група, добили право гласа).

„Народна сељачка партија свој политички програм спроводила је у два мандата, 1928. године и 1933. године, током којих је, посебно у другом мандату, као и либерали, била приморана да сарађује и ствара повољан законодавни и политички амбијент за страни капитал лансирањем политичке пароле „отворених врата“ (према страном капиталу) и новим зајмовима. У том смислу, као што су и избори 1937. године показали, становништво Румуније све слабије је уочавало разлику између две „историјске странке“, па је популарност Манијуове странке те године опала са 80% на 20% подршке.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 94.

Формирање владе је зависило од краља и он се након избора крајем 1937. године одлучио да мандат повери вођи тек четвртопласиране странке, друге фашистичке Националне хришћанске странке, под вођством песника Октавијана Гоге.

„Гога је почео драматично да води политику у складу са својим антисемитским назорима. Јевреји су широм земље прогањани, премлаћивани и онемогућавани у пословању. Дошло је до толиког поремећаја економског живота да су британски и француски амбасадори уложили протест. Карол се умешао 10. фебруара 1938. и окончао ту фарсу сменивши Гогу. Затим је изјавио да се парламентарна владавина показала немогућом и да је принуђен да у интересу земље заведе диктатуру. Тако се после осам година стрпљивих настојања Карол ослободио политичких странака и постао неоспорни господар земље.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 667.

Карол се након завођења диктатуре обрачунао и са Гвозденом гардом. Кодреану је ухапшен, а неколико месеци касније 1938. године су Кодреану и још тринаест његових следбеника убијени „у покушају бекства“. Крајем 1938. године је основао своју организацију по имену Фронт националног препорода, која је требало да замени распуштене странке.

„Упркос слабостима свог режима, Карол је био безбедан, јер странака више није било, а он је могао рачунати на војску и полицију. Али, он није имао никаквог чврстог ослонца у случају напада споља. Трагедија његове диктатуре је била у томе што је Румунију оставила без правог водства. Карол није имао поузданих саветника у време када је међународна ситуација постајала све опаснија. Што се маса тиче, оне су постале потпуно апатичне јер су биле сведоци судбине либерала, Национално-сељачке странке и најзад Гвоздене гарде. Тако је Румунији, као и Југославији, недостајало духовне снаге и јединства када је 1940. године дошло до националне кризе. Као што се Југославија с мало отпора срушила пред немачким налетом, тако је и Румунија без борбе предала Бесарабију и северну Буковину Русији (27. јуна), северну Трансилванију Мађарској (30. августа), а јужну Добруџу Бугарској (7. септембра). Врхунац је дошао 6. септембра кад су Карол и мадам Лупеску побегли из земље у стилу вестерна, са осветољубивим припадницима Гвоздене гарде за петама. Кад је пар прешао границу, њихов воз је био сав изрешетан куршумима. На тако бедан начин су ишчилели сјајни изгледи с којима је Румунија ушла у међуратно раздобље.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 668.

Румунија је изгубила трећину територије и становништва. Краљ је са својом дугогодишњом љубавницом побегао у Португалију. Рат су провели у Мексику, након чега су се вратили у Португалију, где су се поново венчали 1947. године. Ту је Карол и умро 1953. године. Посмртни остаци су му враћени у Румунију 2003. године.

Крајем тридесетих румунска привреда је, слично привредама у другим балканским државама, све више потпадала под немачки утицај. До тада се Румунија још одржала током велике економске кризе захваљујући извозу нафте [до 77% румунског извоза чинили су жито и нафта]. По значају била је шести произвођач на свету (после САД, Русије, Венецуеле, Мексика и Ирана). Немачка је доминирала целом југоисточном Европом, а Румунија је гравитирала ка њој и из политичких разлога. Румунија је остала претежно пољопривредна земља, упркос напорима владе да развије индустрију. То је одговарало Немачкој, која ју је третирала као полуколонију.

Румунија је тридесетих година 20. века била осма по величини европска држава. Становника Румуније је по попису 1930. године било више од 18 милиона становника. Румуна је, било 72%, а најбројнија национална мањина су били Мађари са 8%, који су традиционално са омаловажавањем гледали на Румуне, који су им сада постали господари, након припајања Трансилваније, у којој су Мађари чинили четвртину, а Немци десетину становништва. Немаца је у Румунији било као и у Југославији – 4%, колико је у Румунији било и Јевреја, којих је било доста још од настанка румунске државе, па је и антисемитизам био раширен и пре појаве фашизма.

„Јевреја је око 1930. било 750.000 (4% укупног становништва, чинили су 14% градског становништва, а у неким молдавским градовима и 50%). Мировни уговори коначно су им омогућили стицање грађанства. Упркос предрасудама, Јевреји су стекли водећи положај у појединим економским областима и занимањима.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2021, 366.

Украјинци су живели у Бесарабији, која је описивана као покрајина са можда и најлошијом управом у Европи. Ни Немци из бивших хабзбуршких земаља ни Бугари из јужне Добруџе (у којој су Румуни чинили само четвртину становништва) нису били задовољни, нити вољни да бране Румунију 1940. године. Срби нису били међу значајнијим националним мањинама.

Ни Румуни нису имали разлога да буду задовољни стањем у држави.

„Низак доходак и лоша исхрана имали су као последицу слабо здравствено стање. Румунија је имала највећу стопу смртности новорођенчади у Европи, а по стопи смртности од туберкулозе плућа заостајала је само за Југославијом. И овде је било уобичајене концентрације лекара и здравствених установа у градовима и занемаривање села. Године 1938. Румунија је имала 4,6 лекара на 10.000 становника, али свега 1,1 у сеоским подручјима. Ова друга бројка је, занимљиво је приметити, иста као у Индији.

У области образовања Румунија је била суочена с истим проблемима као и остале балканске земље. Неписменост је била широко распрострањена, а могућности запошљавања факултетски образованих стручњака мале. Пре 1914. године у Трансилванији је било око 40 одсто неписмених, у Буковини и старој Краљевини око 60 одсто, а у Бесарабији 94 одсто. После рата румунска влада је трошила знатна средства на образовање: па ипак, попис из 1930. године је показао да је скоро 50 одсто становништва неписмено. Ђаци који су били у могућности да наставе школовање на високошколским установама углавном су избегавали техничке и пољопривредне факултете. Уместо тога, бирали су традиционални класични тип образовања како би се припремили за чиновничку службу, по могућности у владиним надлештвима.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 676-676.

Привреда је била неразвијена, чиновника пуно, плате ниске, а корупција распрострањена. Био је то зачарани круг типичан за неразвијене земље. Уз то, Румунија је била и пренасељена.

„Упркос томе што је Румунија између ратова била по величини пети највећи пољопривредни произвођач на свету, њен принос жита од 95 квинтала по хектару на прелазу између деценија (1928-1932) био је најнижи на Балкану, с изузетком Грчке.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2021, 374-375.

У односу на друге земље Балкана, у Румунији су класно раслојавање и социјална неједнакост вероватно били израженији, али је комунизам, који је заступао интересе најсиромашнијих, био мање прихваћен. Томе је допринела одбојност према руском, али и то што су многи челници били припадници националних мањина, а Комунистичка интернационала позивала на отцепљење Трансилваније, Бесарабије, Добруџе и Буковине, на основу начела националног самоопредељења. Комунизам је доживљаван као издаја. Делатност комуниста је забрањена 1924. године.

Балкан у међуратном периоду