Грци су свој алфабет (азбуку) преузели од Феничана у VIII веку пре наше ере, створивши тиме предуслове за ширење писмености. У V веку пре н. е. способност грађана мушког пола да читају и пишу узимана је као нешто што се подразумева. Од жена се није очекивало да знају да читају и пишу, нити су на то подстицане, али су ипак неке научиле.
„Уз сву опрезност, могли бисмо да кажемо да је у Атини знатно више од половине мушког становништва знало да чита и пише, као и да је ниво писмености у грчким градовима класичног и хеленистичког раздобља био виши него у било ком другом раздобљу западне културе до овог [XX] века. Па ипак, важно је имати на уму да је грчка култура по много чему остала усмена, односно да су у њој усмени облици и средства споразумевања била испред писаних.“
Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 278.
Педагози
„Дечак који се припрема за почетак школовања добија свог педагога, односно посебног роба који ће од тада бити свакодневно у друштву дечака, а обавезно када год дечак напушта кућу и излази у град; нарочито је неопходно да педагог дечака прати до школе или гимназије, а затим назад до куће. Он ће такође носити дечакове књиге и таблице за писање, надзираће његово владање и давати му поуке о понашању; повремено ће му помагати у савладавању школског градива (мада првенствена улога првобитних педагога није поучавање, и они нису учитељи). Ако је потребно, педагог ће бити и чувар и заштитник дечака од било какве невоље или непријатности које га можда могу снаћи на препуним и понекад опасним атинским улицама. Најзад, у случају нужде, а када учитељ или отац нису присутни, педагог ће се прихватити неопходног прута. Дакле, педагог обавља функције васпитача, пратиоца, чувара или телохранитеља, дружбеника, и само се ретко, делимично и спорадично бави поучавањем дечака.
Уколико су имовинске прилике породице то дозвољавале, педагози су били робови који се посебно набављају и бирају за ту дужност, и свакако су морали бити нарочито способни, поштени и одани господару, морали су имати беспрекорно владање, па вероватно и солидно образовање. Очекивало се да педагог, између осталог, за дечака представља и пример ваљаног владања, што је веома значајно за морално васпитање и сазревање. Посебан значај педагога је и у томе што је он у свакодневном животу и у многим приликама заступао, представљао, па чак и замењивао дечаковог оца. Очеви се, у складу са важећим очекивањима, обичајима и системом вредности који је владао у Атини, у великој мери посвећују јавним пословима и политичком животу, као и војним дужностима (често и ратовању), и због тога није било уобичајено, а често ни могуће, да се подробније, непосредније и свакодневно посвећују породици, па тако ни васпитању сопствених синова. А пошто се васпитање (нарочито мушке деце) сматрало веома значајним за породицу и друштвену заједницу, педагог је у том погледу имао веома значајну улогу.
Због свега тога се избору педагога посвећивала велика пажња, нарочито у знаменитијим и богатијим породицама, док се у оним скромнијим понекад (или често) та дужност једноставно поверавала неком породичном робу који је због старости или другог недостатка био неспособан за друге, физички напорније дужности. Тако се помиње да је Перикле у једној прилици видео роба који је пао са дрвета и сломио ногу, и на то рекао: Ево, сад је педагог! И на призорима које нам је сачувала старогрчка ликовна уметност пажљиви посматрач може уочити да је међу педагозима било и оних који ни сами нису били солидног порекла, нити су били добро одгојени и образовани; јер, на неким сликама које приказују сцене из школе или учионице видљиво је да педагог иза леђа свог штићеника седи прекрштених ногу, што само по себи јасно говори да се ради о особи скромног васпитања и нижег нивоа културе, пошто пристојан, солидно васпитан и образован атински грађанин тако никада неће седети.“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 64-66.
Школе
„Широко распрострањена писменост указује на широко распрострањено школство. О организованим школама први пут чујемо на крају 6. века. Образовање је плаћено, али je цена морала бити мала, с обзиром на то да су учитељи презирани. Атински закони су прописивали радно време школа [не пре зоре и не по мраку] и узраст дечака који су се у њу могли уписати, а установљен је и државни надзор над учитељима, очигледно ради моралне заштите деце од учитеља; оне који су то себи могли да приуште у школу је пратио роб. Школовање је почињало са седам година и за многе сигурно није трајало дуже од три или четири године, колико је било потребно да се савладају основне вештине. Међутим, ако узмемо у обзир да се сматрало да следећа животна фаза почиње око осамнаесте године, можемо да претпоставимо да су многи имали и свих десет година школовања. Образовање се традиционално делило на три области, под надзором три различите врсте учитеља: књижевност, физичко васпитање и музика.“
Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 278.
Велики значај придаван је учењу напамет. Прозни писци нису изучавани, као ни математика или било који технички предмет. Учитељи су надомешћивали низак друштвени статус наметањем строге дисциплине применом строгих телесних казни. Образовање је у суштини аристократског порекла, пошто је подразумевало стицање основних културних и физичких вештина неопходних да би се човек истакао на гозби или вежбалишту.
„Телесно и спортско вежбање је традиционално имало веома значајно место у свакодневном животу свих Грка, а нарочито у васпитању. Стари васпитно-образовни идеал калокагатије подразумевао је да свестрано, хармонијски развијен човек и грађанин мора имати складно и здраво, лепо обликовано тело, и тај задатак се остваривао упражњавањем телесног вежбања, гимнастике и борилачких вештина у палестрама и гимназијама. Велики значај телесног обликовања и спортског и гимнастичког вежбања јасно је видљиви у огромној пажњи и уважавању које Грци и Атињани придају славним спортским и атлетским играма које су биле догађај од прворазредног значаја за грчки свет уопште.“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 116.
Гимназије
У античкој Атини (и Грчкој) гимназије су биле јавна вежбалишта, намењена дружењу.
„Можда није сувишно подсетити да и појмови гимнасија и гимнастика имају заједничко етимолошко порекло, њихов језички корен је грчка реч гимнос, која значи наг или го. То указује на познату чињеницу да стари Грци увек вежбају и такмиче се наги; даље, ово нам такође показује да је гимназија првенствено атлетско, спортско, гимнастичко вежбалиште, затим и друштвено састајалиште, а тек у знатно каснијем периоду овај појам ће означавати и одређену васпитну и образовну установу, школу.“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 95.
Гимназије су биле на ободу Атине, или у њеној околини, смештене у пространом гају са мноштвом дрвећа и неким извором воде у близини, клупама, стазама за трчање и шетњу, рвачким борилиштем, али и покривеним просторијама за вежбање, свлачионицама и купатилима. Гимназије су имале и храм, јер је у Атини сваки аспект живота био повезан са религијом.
„У гимназијском простору је и главна стаза за трчање, стадион; стаза је овалног облика и половина круга дуга је један стадиј (стадиум, отуд назив стадиона), тј. око 600 стопа. Гимназијом управља гимназијарх. […]
Гимназијарх је јавни службеник, као што је и гимназија јавна установа, коју контролише, организује и издржава град. Гимназијарх се бира из редова угледних и имућних грађана, које предлаже свако атинско племе; он је надлежан и одговоран за целокупно функционисање гимназије, за поштовање прописа и обичаја, за организовање свечаности и такмичења, за увежбавање младића који ће учествовати у фестивалима као што су Панатенејске свечаности, Хефестеиа и сл.
Мада је град одвајао извесну суму новца за основно издржавање јавних гимназија, дужност гимназијарха је подразумевала да ће он већину трошкова сносити од свог новца, и зато и гимназијархија спада у тзв. литургије, јавне дужности које појединац обавља о сопственом трошку. […]
Гимназијарх је у ствари био врховни управитељ гимназије, а организовање и функционисање гимназије обезбеђивао је преко једног или двојице помоћника (хипогимназијарх или антигимназијарх; хипокосмет или антикосмет), и већег броја нижих службеника.“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 99-100.
Софисти
У V веку се јавио нови облик вишег образовања који је припремао младиће за учешће у јавном животу.
„Путујући предавач који се истиче својим познавањем необичних предмета као што су старине, антропологија, математика, лингвистика и, што је најважније, вештина јавног говорништва, били су саставни део живота у V веку, засењујући своју околину лакоћом општења и наглашеном интелектуалном разметљивошћу. Успон Атине је утицао да се предавачи сјате у тај град.“
Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 279-280.
Софисти су имали велики утицај на аристократску омладину 5. века пре наше ере.
„Софисти, нарочито старији (или први) међу њима, имали су карактеристичан начин на који су своју професију упражњавали. Они су заиста били (први) професионални и приватни учитељи, који су се од свог умећа издржавали; зато су много путовали и ишли су у сусрет потенцијалним слушаоцима и ученицима. Од града до града тражили су публику која би била спремна да плати њихове услуге. Углавном би у одређеном месту, када би у њега пристигли, прво одржали једну јавну беседу или некакав јавни час којим би показивали публици своју вештину, знање и способности. Такве наступе су радо одржавали у значајним светилиштима, где су могли наћи бројнију публику из разних грчких градова и земаља, и ту су могли доћи до веће и шире славе. Ова јавна беседа била је неки облик унапред пажљиво припремљеног јавног предавања, или је била вешта импровизација на било коју тему коју би публика изабрала (по томе је нарочиту славу стекао Горгија). То би софиста и беседника доказивало и потврђивало као свестрано образованог и способног да и друге много чему поучи.
Софисти су, дакле, углавном били путујући учитељи, махом пореклом из малоазијских и италских грчких насеобина и колонија (тзв. Велика Грчка), дакле из полиса који су у претходном периоду често били у привредном и културном погледу снажнији и развијенији него полиси тзв. Старе Грчке или Хеладе (мада су ове колоније оснивали исељеници који су из старогрчких простора у тежим временима бољу судбину тражили изван домовине).“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 125-126.
Иако назив софисти у преводу значи мудраци, временом су ови путујући приватни учитељи стекли лош углед, након бројних критика. Замерано им је што не подучавају истини, него вештини како да се надмудри други у расправи.
„Софистици се уопштено пребацује да су њени носиоци спремни да расправљају о свему и да бране било које од супротстављених и супротних гледишта једнако спремно и једнако успешно (па би, дакле, морали бити опасно неморални релативисти који се залажу за било коју идеју уколико им се за то довољно добро плати) – такво расправљање било је познато под називом еристика […]“
Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 128.
У заинтересованости грађана за учења тих странаца Атињани су видели опасност за очување традиционалних вредности њиховог полиса. Додатни проблем је представљало то што је у робовласничком друштву аристократија рад презирала, а софисти су продавали своје знање. Критиковао их је и Сократ, који је касније и сам постао жртва сличних оптужби. Значај софистике је био у томе што су филозофску пажњу са питања порекла света преусмерили на практично васпитавање појединаца да постану успешни у средини у којој живе.
- Каква је била писменост у античким грчким градовима?
- Која је била улога педагога у античкој Атини?
- Зашто су педагози некада и замењивали очеве?
- Како знамо да је међу педагозима било и оних који ни сами нису били добро васпитани?
- Шта се учило у школама у античкој Атини?
- За шта су се стицале вештине у школама у античкој Атини?
- Шта је калокагатија?
- Шта су биле гимназије код античких Грка?
- Одакле гимназији то име?
- Какав је био амбијент гимназија?
- Ко су били гимназијарси и зашто су бирани из редова богатих грађана?
- Ко су били софисти?
- Шта је замерано софистима и који је био њихов значај?
Историјска читанка 