О најстаријој грчкој историји, у недостатку других извора, сазнајемо на основу Илијаде и Одисеје, епова који се приписују слепом песнику Хомеру. Сматра се да је Хомер, ако је био историјска личност, највероватније живео у другој половини VIII века на простору Јоније (на западној обали Мале Азије). То се претпоставља на основу тога што његови географски оквири обухватају целокупно Средоземље, а колонизација Италије је отпочела око 700. године. Хомер није било лично име, него именица која је у антици означавала низ појмова, као што су пратилац, талац, друг, слепи човек, сакупљач.

Није потврђено ни да ли је историјска личност Езоп, који се сматра творцем првих басни. Дидактичну (поучну) прозу први је писао Хесиод, који представља првог историјски потврђеног европског књижевног ствараоца. Његово дело Послови и дани је било прво епско дело са световним садржајем и имало је великог утицаја на практичну мисао Хелена. За разлику од Хомера за њега смо сигурни да је постојао. Живео је вероватно крајем VIII века.

Мотив за писање дела Послови и дани је поука његовом брату, који је, подмитивши судије, задобио већи део очевог наследства, које је потом изгубио непримереним животом. Хесиод критикује помаму за поморском трговином, истичући пример његовог оца, који је пропао бавећи се тим ризичним послом, а онда се окренуо земљорадњи и уверио се да му и мали комад земље у плодној Беотији омогућава сигурнији живот од онога који је имао бавећи се поморском трговином. За унапређење сеоских имања Хесиод препоручује следеће мере: обрађивати земљу рукама чланова властите породице, смањити рађање деце, радити неуморно од јутра до мрака, итд. Стога Хесиодова поема Послови и дани представља веома важан извор из којег се види социјални и привредни живот Беотије у време у којем је песник живео.

Хесиод се сматра зачетником и генеалошке поезије, јер у Теагонији (Постанак богова) он износи генеалогију (порекло) хеленских божанстава и своју слику постанка света. То дело је важно јер се ту по први пут запажа тежња да се митолошко наслеђе систематизује на одређени начин, што представља први покушај да се начини корак ка рационализовању митова.

Хесиод је био из Беотије, као и највећи лирски песник Пиндар из Тебе (552-443 пре н.е.).

Позориште је настало у VI веку у Атини, где се у V веку чак и плаћало грађанима да га посећују. Теорикон је био новац издвајан у те сврхе. Хорег је био богати грађанин који је имао дужност да представе организује и финансира. Позоришне представе су најпре извођене на светковинама у част бога Диониса. Писци трагедија су се такмичили за награде. Глумци су били искључиво мушкарци и носили су маске. У античким представама учествовали су и хорови, којима су временом придодати и, најпре један, па више глумаца, чиме је настало позориште. Позоришне представе су до краја античке историје извођене у оквиру религијских светковина. Најчувеније позориште у античкој Грчкој налазило се у Епидаурусу и може се посетити и данас. Чувени атински трагичари били су Есхил (Оковани Прометеј, Персијанци), Софокле (Антигона, Краљ Едип) и Еурипид (Жабе, Жене у народној скупштини). Сви они су живели у V веку пре наше ере.

Највећи антички комедиограф био је Аристофан. Комедије V века су карактерисале актуелне политичке теме и жестока критика политичара, односно њихове безобзирности, охолости и глупости. Аристофан је наступао као као традиционалиста, често поредећи Атину свога времена и ону из доба отпора према Персији и позивао суграђане да се врате старим обичајима и моралу. Једна од доминантних црта његових дела је и наглашен пацифизам, посебно видљив у комедијама Ахарњани, Лисистрата и Мир. Аристофан се залагао за мир и био је против рата са Спартом, који је раздирао Хеладу, а из тога су корист извлачили само демагози. Његов рани списатељски период је обележен обрачунима са демагогом Клеоном, вођом радикалне демократије. У политичком смислу Аристофан је био присталица умерене демократије. Критика Клеона кулминирала је у комедији Витезови, објављеној 424. године, у тренутку када се Клеон, после успеха код Сфактерије, налазио на врхунцу своје моћи. Због тога је Аристофан морао да лично игра главну улогу у тој представи, јер се нико од глумаца на то није усуђивао. У драми Облакиње је оптужио Сократа као зачетника друштвено опасних софистичких идеја. Та драма је доживела неуспех по приказивању. Еурипида, писца трагедија, је оптуживао да својом наопаком уметношћу руши обичаје. То је присутно у комедијама Ахарњани, Жабе и Тесмофоријазусе. Аристофану је сметало што Сократ, софисти и Еурипид пажњу са телесног одгоја, које је било битно за стварање војника који ће бранити свој полис, преусмеравају на интелектуално образовање.

Први од сачуваних Аристофанових комада, Ахарњани, приказан је 425. године. Она изражава чежњу атичког сељачког народа за миром. У дугогодишњем рату су страдала поља на којима су становници Атике гајили вишегодишње биљке, као што су маслине, смокве и винова лоза. Због тога су последице ратних разарања за атичке сељаке биле катастрофалне јер су тотално разарале привреду, за чију обнову је требало више година, што је сељаке доводило у изузетно тежак положај. Ахарњани је назив атичке деме (општине) која је највише страдала током напада Спартанаца на Атику. Сељак Дикеполид (у преводу „праведни грађанин“) је развијао трговину тргујући са атинским противницима Kоринтом и Мегаром. Дикеполид сам склапа мир са Спартом. Ахарњански угљари, од који је састављен хор, су хтели да га каменују, али их он уверава у исправност свога чина. Напослетку Ахарњани пристају уз њега јер виде како он ужива све благодати мира док други подносе ратне невоље. У овој комедији критикује и Еурипида. Народног бога Атике, Диониса, Аристофан је у овом делу извргао руглу назвавши га пијандуром.

Роман је настао у доба хеленизма. Иако у антици романи нису били нарочито цењени, чувен је био роман о Александру, који је у разним верзијама био веома популаран и у средњем веку, а првобитно га је написао Лонго у II веку наше ере.

„Међутим, најтрајнија последица владавине Александра Великог била је традиција Романа о Александру, можда најпопуларније књиге у светској књижевности, која је настала у позној антици као компилација разних хеленистичких списа, као што су маштовито искићене биографије великог војсковође или збирке кривотворених писама и огледа: крајњи производ је чиста бајка у којој се Еуфрат и Тигар уливају у Нил, док Александар, којег је наводно родила некаква египатска змијурина, разговара са безглавим људима и индијским браманима (ово последње је истинита епизода), силази на дно мора у ронилачком звону и лети у корпи коју носе крилати лавови са главом орла.“

Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 243.

1. На основу чега закључујемо када је живео Хомер?
2. Зашто је значајно Хесиодово дело Послови и дани?
3. По чему се античко позориште разликовало од данашњег?
4. Шта је Аристофану сметало код Сократа и софиста?