Након својеврсног националног уједињења током НАТО агресије („Док нас бомбама гађају Срби се не свађају“) обновљено је опозиционо деловање. Почели су опозициони протести странака, али и грађана по Србији. Синод Српске православне цркве 15. јула је позвао Милошевића да се повуче. На Преображење 19. августа 1999. године организован је велики опозициони скуп у Београду.

„И студентска дружина Отпор опет је оживела. Настала средином 1998, ова је дружина исцртавала по зидовима стиснуту песницу и делила летке са позивима на бунт. Око себе су стварали озрачје тајног друштва, што је палило машту опозиционе јавности, али и власти. Грађанска Србија имала је много наклоности за „отпораше“ због њихове младости, искрености и смелости. Са друге стране, у власти је постојала једна необична застрашеност од Отпора. Изгледа да је она потицала од Мирјане Марковић, која је одгајана на причама о младим комунистичким илегалцима („скојевцима“) и веровала у снагу те врсте политичке делатности. После рата, током којег је његов рад био замрзнут, Отпор је са новом снагом кренуо у даље акције. Тиме је обновљен и страх владајуће породице од овог тајанственог противника.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 283.

Сједињене Америчке Државе, тада једина преостала светска сила, постале су одлучне да уклоне Милошевића. Подржавале су сваку опозицију њему. Као услов за помоћ тражили су уједињење опозиције. Власт је сву опозицију сматрала издајничком још од ранијих година, а после бомбардовања то се још појачало.

„Опозиција је приказивана као продужена рука страног непријатеља, а сваки јавни отпор властима оцењиван је као „тероризам“.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 288.

Власт је 2000. најављивала доношење Закона против тероризма, у којем је тероризам био појам растегнут на разноразне видове отпора, не нужно насилног, па чак и на саму намеру.

„По говору Милошевићевих доглавника било је сасвим јасно на кога ће Закон да се примени. Прва мета закона је, према речнику министра полиције Влајка Стојиљковића, била терористичко-фашистичка организација „Отпор“ (Данас, 30. јун 2000, стр. 18). Друга мета су, према истом министру, биле невладине организације које су, у ствари, „обавештајне агентуре Запада“ (исто). Трећа мета закона биле су опозиционе странке, ти по речима председника владе Мирка Марјановића „потпуни издајници, страни плаћеници, убице и криминалци“ (Глас јавности, 16. мај 2000, стр. 2).“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 293-294.

Опозициони Савез за промене, који је предводила Демократска странка (ДС), а чиниле још неке мање ванпарламентарне странке, у септембру је отпочео са свакодневним протестима, који су неуспешно окончани у децембру. У октобру 1999. године је покушај атентата на Ибарској магистрали код Лазаревца преживео председник највеће опозиционе странке (не и сапутници), Српског покрета обнове, Вук Драшковић. Касније се испоставило да су извршиоци били из тајне полиције. У јануару 2000. године је оформљена Демократска опозиција Србије (ДОС), која је окупљала скоро све опозиционе странке. Касније је из савеза изашла највећа странка, Српски покрет обнове, у чијим просторијама је ДОС настао.

Председник ДС, Зоран Ђинђић, о удруживању опозиционих странака у ДОС:

„Као мелем на ту рану разједињавања требало је ставити то ново искуство да и мали и велики, и леви и десни, и ови и они могу да се удруже, не толико као доказ да су се најбољи удружили, него као контраст растућој агресивности и негативним порукама, које су ишле на поделе, на поделе између нас и света, поделе унутар нас, па, опет, поделе подељених. Као контраст томе, имали бисмо удруживање, што шареније и што нелогичније то боље.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 22-23.

За 24. септембар 2000. године расписани су локални, покрајински, савезни и избори са председника СР Југославије (једини превремени од свих).

„Пред септембарске савезне изборе, опозиционе партије Србији биле су принуђене – као и пред републичке парламентарне изборе 1997 – да процене да ли су уопште спремне да учествују на изборима на којима је њихов положај изразито подређен. Дилема опозиције могла би се овако формулисати: или бојкотовати септембарске изборе и без борбе изгубити упоришта у локалним срединама освојена 1996. и тиме, заправо, пристати на потпуну маргинализацију, или пак суделовати на изборима под потпуно неравноправним условима, чиме се не само ризикује изборни пораз, него се даје и легитимитет таквим изборима. После извесног колебања, 18 партија удружених у ДОС одлучиле су, ипак, да узму учешће на септембарским изборима.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 234-235.

„Природно, одмах се поставило питање заједничког председничког кандидата ДОС-а. Стара идеја да то буде професор Аврамовић пала је у воду још током пролећа, будући да се његово здравствено стање нагло погоршало. Отпочело је такмичење. Завршило се једним именом – Војислав Коштуница. Интимно, сваки од челника мислио је да ће Коштуница, с обзиром на свој мекушан карактер и урођену несигурност, бити лака мета за манипулацију. Коштуница је, у ствари, одабран због својих слабости више него због својих врлина. Једино што су прваци ДОС-а превидели јесте то што су и неки други, опаснији и бржи, већ кренули да остварују свој утицај на будућег председника СР Југославије.

Избору Коштунице супротставили су се само Вук Драшковић и његова странка. Бескомпромисно су захтевали да имају сопственог кандидата, т.ј. да ДОС има два кандидата. То је било неприхватљиво за све остале и тако је Српски покрет обнове напустио коалицију.“

Милан Ст. Протић, Изневерена револуција: 5.октобар 2000, Београд 2005, 19.

То се десило након још једног покушаја атентата на Вука Драшковића, у Будви, јуна 2000. године, када га је окрзнуо метак који је прошао кроз отворен прозор у кући.

„СПО је најављивао да ће бојкотовати септембарске изборе, али је, почетком августа, променио став и одлучио да на њима суделује, али самостално, а не у оквиру изборне коалиције ДОС. Верујући да представља далеко најјачу опозициону партију, СПО је почетком августа одбио понуду да се прикључи ДОС-у и да му заузврат припадне једна трећина изборних мандата на савезним, покрајинским и локалним изборима. Резултати септембарских избора су показали да је то потпуно погрешна одлука руководства СПО […]“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 235.

Српски покрет обнове је 6. августа саопштио да ће на изборе изаћи самостално, изван ДОС-а, у односу на који је веровао да има знатно већу подршку бирача. Председнички кандидат није био Вук Драшковић, него Војислав Михаиловић, градоначелник Београда, унук вође покрета отпора окупацији у Другом светском рату. ДОС је кандидовао Војислава Коштуницу, председника Демократске странке Србије (ДСС).

„Чудновато је како су сви били сложни да је Коштуница прави кандидат. И раније је овај политичар био пред очима јавности, али је већина грађанске опозиције била равнодушна према њему. Сматрало се да је исувише „туњав“ и „задрт“ да би могао да уједини опозицију и озбиљно нашкоди Милошевићу. Али сада је цела опозициона Србија повикала – Коштуница! Његова „туњавост“ постала је „моралност“, а „задртост“ се преобразила у „начелност“. И истраживања јавног мњења су потврђивала да би Коштуница могао да се носи са Милошевићем.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 314.

Коштуница је био опозиционар све време од обнављања вишестраначја (па чак и раније, за време комунизма), вођа мале странке, никад у комбинацији за улазак у власт са Милошевићем, осведочени демократа и патриота, којем се нису могла пронаћи финансирања са запада, а ни афере. Због тога није био погодан за „пропагандну обраду“ од стране власти, те нису могли да смисле адекватну оптужбу за њега.

Војислав Коштуница је био предлог Зорана Ђинђића.

„Проценио сам да је Коштуница одличан кандидат јер сам знао да је народу тог тренутка била потребна еквидистанца према Милошевићу и према Западу. Народ је био под‌једнако незадовољан и Западом и Милошевићем. Све што би нагињало на једну или другу страну, нервирало га је. Значи, био је потребан неко ко је под‌једнако резервисан и према једном и према другом. И неко ко иза себе нема ни странку ни неку интересну групу и ко није виђен као експонент нечијих интереса него као потпуно самосталан. Он је сам свој и кад он дође неће да спроводи ничије налоге, ни бизниса, ни ЦИА-е, ни Руса, ни овога ни онога. Он се, уосталом, најбоље уклопио у тренутни менталитет овог народа, који је годинама трован теоријама завере и коме само неко ко је заиста по страни може бити прихватљив.”

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 39.

У Црној Гори се владајућа странка, коју је предводио Мило Ђукановић, одлучила за бојкот избора у држави коју је већ две године бојкотовала. То је практично значило да ће у Црној Гори на изборима за савезну скупштину (Савезне Републике Југославије) победити Милошевићеви партнери.

„Медијски услови изборне комуникације за савезне изборе 2000. године били су гори него икада раније. Медијско поље било је под страховитом пресијом режима, започетом још октобра 1998. године. Тада је усвојен нови Законом о јавном информисању, чији је циљ био да успостави контролу над токовима информација у ситуацији веома заоштреног сукоба са НАТО пактом, који је претио даљом ескалацијом. Током рата са НАТО, Влада Србије је, иако цензура није званично уведена, у пракси цензурисала информације које су објављивали независни медији. Цензура је престала да се примењује пред крај рата, али је сам Закон деловао као битно ограничење слободе јавне речи, упркос њеним уставним гаранцијама. Према анализи стручњака Европске уније то је био тада најрестриктивнији медијски закон у Европи. […] Апсурдност Закона ишла је дотле да су медији кажњавани и због извештавања о прес-конференцијама или саопштењима опозиционих партија, тј. због онога што је неко од опозиционих лидера изјавио, а медији само пренели. Чланови владе – посебно из редова СРС и ЈУЛ – користили су сваку прилику да на овај начин финансијски ослабе ионако нестабилне независне медије као најважније носиоце критичке мисли.

Средином 2000. године власт је извела још један удар на независне медије. Са образложењем да локална власт у Београду злоупотребљава телевизију и радио Студио Б, републичка влада је преузела контролу над овом компанијом, која је подржављена контроверзним судским процесом и дата на управу градској скупштини 1996. године. Управљачку контролу над Студијом Б после признања победе коалиције „Заједно“ на локалним изборима у Београду имао је СПО. Након сукоба СПО и ДС пре и после избора 1997. године, СПО је ојачао контролу над овом станицом и од ње у пуној мери начинио свој пропагандни сервис. Међутим, као последица договора опозициони странака о стварању коалиције ДОС, Студио Б се отворио и према осталим опозиционим партијама. Преузимање Студија Б од стране републичке власти обављено је три месеца пред изборе. Упадом у Студио Б истовремено је на неколико дана заустављен и независни радио Б92, коме је Студио Б уступио своје радио фреквенције, као и најтиражнији независни лист „Блиц“, чије су се просторије налазиле у истој згради. Радио Б92 наставио је да емитује програм са друге локације и друге фреквенције, али је за већину Београђана остао недоступан јер је његов сигнал непрестано ометан. „Блиц“ је убрзо наставио са радом, док је Студио Б постао исти као други државно контролисани медији. Масовне грађанске демонстрације у Београду због овако суровог гушења независне јавне речи заустављене су интервенцијом полиције.

Становници Београда нашли су се у потпуној медијској блокади. Од 9 ТВ станица са значајнијом информативном продукцијом доступних у главном граду ниједна није била слободна од строге државне контроле. Једини независни медији били су студентски Радио Индекс, ометани Радио Б92 и три дневна листа („Данас“, Блиц“ и „Глас јавности“) смањеног тиража. У унутрашњости земље наставиле су да делују многе локалне независне и општинске ТВ и радио станице, па је медијска понуда у већим градовима била боља од оне у главном граду. На неколико покушаја гашења локалних медија, под већ опробаном формулом „завођења реда у етру“, грађани су одговорили демонстрацијама и чувањем трансмисионих предајника. Власт је морала да одустане од насилних метода, али је током лета у мањим гадовима Србије отворено 15 нових локалних електронских медија блиских режиму.

Опозиција током кампање није имала приступ ниједном електронском медију који је био приступачан на целој територији земље. Владајућа коалиција, потпуно супериорна на овом плану, водила је медијску кампању, посебно користећи државну телевизију, али и остале, како централне тако и локалне медије. Опозициона коалиција ДОС била је принуђена да се усмери на теренску кампању. Њен циљ био је пре свега анимирање што масовнијег изласка на изборе, посебно младих људи. Кампања је дизајнирана „победнички“, изазивајући осећај међу бирачима да се ради о одлучујућем изборном надметању, у коме ће опозиција најзад победити. Поред партија, у кампању опозиције су се укључиле многе невладине организације, независни синдикати, и професионална удружења.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 204-206.

На државној телевизији (РТС) доминирале су владајуће странке, којима је у централној информативној емисији (вечерњи „Дневник 2“) прве три недеље септембра припало чак 87% времена посвећеног изборима који су се одржавали 24. септембра. Другој владајућој странци СРС је било посвећено 6% времена, СПО је добио мање од 3% времена, а највећа конкуренција власти – ДОС је била заступљена мање од 4% и то све у негативном контексту, укључујући и коментаре информативне редакције РТС-а.

„Радикали се, међутим, нису помирили са својим инфериорним положајем у информисању РТС (и у другим званичним медијима), него су њихови представници, Томислав Николић, потпредседник СРС (и његов кандидат на председничким изборима) и генерални секретар СРС, Александар Вучић, поднели (почетком септембра) оставке на чланство у Управном одбору РТВ Србије. У образложењу оставки навели су: „РТС иако државна информативна кућа, већ месецима, а посебно од почетка изборне кампање, представља дневни информативни билтен СПС и ЈУЛ“, док су „нестали сви покушаји формалног представљања идеја и кандидата СРС“ (Блиц, 4. септембар 2000). Парадоксално је свакако то што је Александар Вучић, један од подносилаца оставке у којој је оштро осуђена пристрасност државног Радија и Телевизије, био истовремено министар за информисање у Влади Србије!“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 232.

За време његовог министарског мандата је и донет закон из 1998. године, којим су кажњавани независни медији. Државна телевизија РТС је опозицију представљала као слуге Запада и настављаче НАТО агресије, који „хоће власт без избора“, због чега прети грађански рат.

„Нарочито је потенцирано да опозиционе партије имају већу подршку у иностранству него у земљи – грађани у њој препознају издајнике који „продају земљу због личне користи“.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 209.

„За Коштуницу је, на известан начин, „радило време“ јер владајући режим није успео да у предизборном раздобљу спречи раст цена и све веће несташице основних животних намирница: уља, млека, шећера, што је, свакако, подстакло један број неопредељених, који су живели све теже, да гласају за главног опозиционог кандидата. Ту Коштуничину предност режим није успео да надокнади појачавајући систематску кампању против њега и ДОС у званичним медијима, посебно РТВ Србије. У тој кампањи демократска опозиција је оптуживана као антисрпска и издајничка, а њени лидери називани су плаћеницима НАТО, шпијунима и „петом колоном“.

Окосница Милошевићеве изборне платформе, као и платформе коалиције СПС и ЈУЛ, било је инсистирање на неопходности борбе истовремено против притисака међународног светског поретка и против демократске опозиције у Србији, која је схватана као инструмент тог поретка. Таква платформа наговештавала је, у случају Милошевићеве победе, још потпунију изолацију земље и интензивирање унутрашње репресије, а на економско-социјалном плану све већу беду и сиромаштво. Насупрот томе, кандидат ДОС за председника СРЈ, Војислав Коштуница, и кандидати ДОС на осталим изборима, нудили су, нарочито млађим бирачима, корените политичко-економске промене и побољшања. Изборни програм ДОС подробно је описао поразне ефекте политике владајућег режима у Србији у протеклој деценији који се огледају у: драстичном економском осиромашењу грађана чији су реални лични дохоци у 2000. опали на једну десетину доходака остварених 1989, високој стопи незапослености од 26,6 одсто, приближно 600.000 избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова који су нашли уточиште у Србији и у фактичком губитку суверенитета СРЈ над Косовом и Метохијом. Тај програм обећавао је грађанима да ће ступањем ДОС на власт бити остварена, постепено али сигурно, побољшања у свим сферама живота. Изборна платформа СПО и њеног председничког кандидата Војислава Михаиловића била је безмало идентична са платформом ДОС и Војислава Коштунице.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 244-245.

„Владајуће партије водиле су кампању под слоганом да бира народ, а не НАТО. Кандидати ДОС приказани су као кандидати НАТО.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 212.

Опозиција је, захваљујући победи на претходним локалним изборима имала приступ бројним локалним медијима по Србији. На њима је водила кампању чију стратегију је менаџер кампање Зоран Ђинђић описао на следећи начин:

„Трећа тачка, у тој стратегији, била је одлука да се не води негативна него позитивна кампања и да говоримо о томе шта ће бити сутра. Дакле, не ко је крив за Крајину, Косово, не где су наши гробови, не зашто смо све изгубили, него шта све можемо да добијемо ако променимо ову власт.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 23.

У разговору за недељник „Време“, 19. августа 2000. године стратегију кампање Зоран Ђинђић је објаснио следећим речима:

„Речју, ми водимо позитивну кампању, будимо позитивну енергију у Србији јер ми можемо да победимо само ако у људима нада надвлада страх! Наша кампања ће бити опуштена и без много идеологизовања.“

У последњој недељи кампање ипак је нападнута власт и то на њиховом терену – причом о патриотизму и оптужбама за издају земље (предају Косова), али тек након што је претходно ДОС утврдио своје бираче на теми коју је наметао – будућност и породица.

„[Зоран Ђинђић]: Веровао сам да ће се онда практично одлучивати чија је порука убедљивија. Њихова, која говори о изолацији, о малом храбром народу који се бори за своју слободу и жртвује се, или наша, ми смо у лудници где нас чува лудак, споља је нормалан свет и ми желимо да пробијемо врата и да изађемо међу нормалан свет. Питање је било да ли ће та слика бастиона слободе који се брани од непријатеља бити ближа народу или слика луднице у којој се сви заједно налазимо.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 49.

Предизборни програм ДОС-а, под називом Програм за демократску Србију, написала је невладина организација економских стручњака под именом Г17 плус. Програм је дељен грађанима током кампање од митинга организованог у Београду на црквени празник Преображење 19. августа 2000. године. Након времена остављеног грађанима да се о њему изјасне кроз јавну дебату, кандидати на изборима су програм потписали и тиме се на његово спровођење обавезали грађанима 1. септембра 2000. године, што је био званичан почетак кампање, само три недеље пред изборе.

Милошевић је очекивао сигурну победу, иако са Косова и Метохије више није могао да допрема велики број гласова, јер је покрајина била под међународном контролом. Избори су привукли велику пажњу. Излазност бирача је била највећа од обнове вишестраначја 1990. године и у Србији је износила 72,5% (ако се изузме Косово чак 85%), а у Црној Гори је била много мања, што је утицало на укупну излазност од 71,4%, много већу него на претходним изборима (57%). Бирачи су се опредељивали скоро референдумски (за власт или удружену опозицију).

странка	гласови	%
ДОС	2.092.799	46,2
СПС/ЈУЛ	1.479.583	32,7
СРС	472.820	10,4
СПО	281.153	6,2
остали	200.884	4,4

кандидат	гласови	%
Војислав Коштуница (ДОС)	2.470.304	50,2
Слободан Милошевић (СПС)	1.826.799	37,1
Томислав Николић (СРС)	289.013	5,9
Војислав Михаиловић (СПО)	145.019	2,9
Миодраг Видојковић	45.964	0,9

„Погледамо ли изборни исход, прво што пада у очи је да су снаге опозиције, ДОС и СПО, убедљиво победиле снаге режима, СПС и СРС. Освојиле су око 400.000 гласова више на скупштинским, и преко 500.000 гласова више на председничким изборима. Ипак, међу снагама опозиције постојао је само један победник. То је био ДОС. Некада најјача опозициона странка, СПО, претрпела је тежак пораз. Изгубила је две трећине ранијих гласова, и са 19% пала на неких 6% гласова бирача. Исту судбину, у режимском блоку, доживели су радикали. Са 28% гласова они су спали на 10% (на председничким изборима чак на 6%!).“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 319-320.

Даља анализа показује да је опозиција имала бољи резултат 1993. године него 2000. године, али су те 2000. године гласови били усмерени ка једној изборној опцији (иако је то била коалиција чак 18 странака и организација), и, што је још битније, опозициони гласови нису отишли (полу)опозиционим странкама које су у прошлости сарађивале са СПС.

Како је изборна комисија под контролом власти утврдила да се иде у други круг избора, јер нико од кандидата није добио натполовичну већину у првом кругу, јер је Војислав Коштуница освојио 49,9% гласова, а ДОС тврдио да је Војислав Коштуница победио у првом кругу са 52,7% гласова (СРС и СПО су такође саопштили да је Коштуница победио у првом кругу), између два круга су организовани штрајкови. Нису радиле ни неке школе. Генерални штрајк због изборне крађе отпочео је у понедељак 2. октобра. Лепила се налепница „Затворено због крађе“. Блокиран је и саобраћај. Није било стрпљења за нове протестне шетње које би трајале 88 дана, као у зиму 1996/97. године. Најупечатљивија је била побуна рудара у Колубари, која је обезбеђивала угаљ за Термоелектрану Никола Тесла у Обреновцу, која је била главни произвођач струје у Србији.

Вече 4. октобра објављена је одлука Уставног суда која није била сасвим јасна, али је 5. октобра ујутру протумачена као поништавање избора, уз обавезу да се нови одрже до краја мандата Милошевићевог, до јуна 2001. године. Исто вече 4. октобра је на РТС председник владе СРЈ Момир Булатовић најавио да ће Милошевић остати председник до истека мандата 4. јуна 2001. године, дакле још 8 месеци! Међутим, сутрадан је освануо 5. октобар, дан када је у Србији промењена власт први пут још од Другог светског рата!

Милошевић за тај дан није предвидео могућу револуцију. Није ни опозиција планирала револуцију, него да се и Београд блокира попут градова у унутрашњости претходних дана. Блокада је вероватно требало да траје до 8. октобра, како се не би одржао други круг избора. Скуп за четвртак 5. октобра у 15 сати је најављен у понедељак 2. октобра. Локација је била испред Скупштине СРЈ, у којој је било седиште Савезне изборне комисије. У Београд су присталице опозиције стизале у великом броју још у преподневним сатима. Успут су пробијали блокаде на путевима, користећи тешку механизацију.

„А онда се ДОС-ов план почео распадати. Новосађани који су требали да опколе СИВ једноставно су прошли поред зграде и упутили се у средиште града. Исто су урадили и Шапчани који су имали да запоседну Аеродром. Исто и Зрењанинци који су имали задатак да стану пред полицијску станицу, у Улици кнеза Павла [Деспота Стефана, Кнез Павле је улицу у Београду (Земуну) добио скоро 20 година након писања ове књиге] (тада „29. новембра“). Ђинђић, који је одувек уживао у гласу „доброг организатора“, описује у сећањима (2000) забринутост која се код њега појавила због таквог развоја догађаја. „Народ није слушао организатор“. Сви су једноставно желели пред Скупштину.

Тамо је већ у подне дошло до првих чарки са полицијом. Чим су Чачани стигли, одмах су навалили да уђу у зграду. Али, жандарми су бацили сузавац и одбили насртај. Међутим, све више света се окупљало. У три сата сви прилази Скупштини били су закрчени. И раније је доста света демонстрирало против Милошевића. Највећи број је, вероватно, забележен у ноћи 13. јануара 1997. године око 300.000 људи (новинске процене су ишле и до пола милиона). Овога пута, међутим, и та цифра је премашена. Никада више света из унутрашњости није дошло у Београд. И никада више Београђана није изашло на улице. Новине су сутрадан писале о преко 500.000 демонстраната (Блиц, стр. 3), док је полицијска процена у једном тренутку наводно износила и свих 800.000 (Недељни телеграф, 1. новембар 2000, стр. 6). То је била права поплава народа. Али, не само да је сада било више народа него икада. То, истовремено, није био онај народ из 1992. или 1996. Већина света изашлог на улице имала је већ неко искуство са протестима против Милошевића. Нарочито се добро сећала демонстрација у зиму 1996/1997. Грађани су три месеца шетали Србијом само да би Милошевић признао исход општинских избора. Е, овога пута неће бити тако. Урадиће нешто друго, нешто што ће Милошевића отерати за сва времена. Али, шта тачно, то још увек нису знали. Око три сата, челници ДОС-а отпочели су са говорима испред Скупштине. Но, ко више да их слуша? Тако је на стотине људи у једном тренутку дошло на исту замисао. Јуриш на Скупштину!

Отпочело је гурање са полицијом. „Станите, стојте!“ викао је преко разгласа Владан Батић. „Ма какво стајање“, мислио је народ, налећући на полицијски ред испред себе. Полиција је бацила сузавац. У четири сата Скупштина је утонула у облаке дима. Један део народа је устукнуо. Али они најбешњи настављају јуриш на зграду. И спреда и страга. Након петнаестак минута први демонстранти продиру у Скупштину. Полицајци почињу да се повлаче ка жандармеријској станици у Улици мајке Јевросиме, а један део њих једноставно се предаје. Око пола пет Скупштина је освојена!

Следи јуриш на Телевизију. У свом булдожеру Љубисав Докић Џо спушта се Таковском улицом ка згради РТС-а. Прати га на хиљаде људи. У исто време из правца Ташмајдана, хиљаде разгневљених грађана каменицама засипају зграду. Полиција узвраћа сузавцем и пуца гуменим мецима. Демонстранти одговарају паљењем околних аутомобила. Онда засипају зграду молотовљевим коктелима. Жандармима не стиже обећана помоћ. Убрзо дижу руке од даље одбране зграде и предају се. Око пет сати пала је и Телевизија!

У пола шест, оклопна возила Јединице за специјалне операције Службе државне безбедности пристижу до Телевизије. То су елитне Милошевићеве јединице, прави преторијанци. Народ их дочекује мецима и каменицама. […] Међутим, „црвене беретке“ не пуцају. Стигавши до Таковске и они дижу три прста у знак поздрава. Након краћег задржавања, враћају се у базу. Народ их раздрагано поздравља. У шест сати увече, насилни део револуције био је окончан.

Знамењски део је завршен два сата касније. Тада се на каналу државне телевизије појавио натпис: „Ово је програм Нове Радио-телевизије Србије. Молимо вас за још мало стрпљења до емитовања програма“. И у пола десет почео је програм. […]

Ипак, у том тренутку и није све морало бити готово. Милошевићу је било преостало још једно моћно оружје – војска. Али, он није умео да је покрене. Када се полиција распала, Милошевић је позвао телефоном војног заповедника, генерала Павковића и наредио напад. Међутим, и Павковић је почео да се предомишља. Оклевао је са издавањем наређења већ спремним јединицама. Милошевић је опет позвао и питао шта је са нападом. Павковић је и даље врдао. […]

И тако, како је пролазило време а тенкови се нису појављивали, народ се све више веселио. То су били непатворени изливи чисте радости. Радости каква се, ваљда, доживљава само једном у животу. Поредак који се десет година хранио несрећом и одржавао лажима коначно је срушен. Тај поредак је изгледао тако стамено, готово неуништиво. А распао се за пар сати, и без много крви. Било је двоје мртвих, а и они су страдали више узгред него у борби. Јасмина Јовановић је идући на демонстрације пала са камиона и погинула, а Момчила Стакића је у општем узбуђењу задесио срчани удар. Мале жртве за тако велику ствар као што је обарање Милошевића. Отуда се народ препустио срећи, играјући и певајући улицама готово свих српских вароши.

Милошевићу је било преостало само да се сутрадан појави на телевизији и призна пораз.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 334-336.

„Мирном расплету изборне драме допринео је свакако и СУС [Савезни уставни суд] који је, после изласка више стотина хиљада грађана на београдске улице 5. октобра, дезавуисао свој претходни став од 4. октобра и донео Одлуку којом је истовремено усвојио жалбу ДОС и поништио решење СИК о одбијању Коштуничиног приговора о поништавању дела изборног поступка, ставио ван снаге одлуку СИК о утврђивању резултата гласања која се односи на гласање на Косову и Метохији и поништио решење СИК којим је одбачена допуна Коштуничиног приговора. На тај начин Војислав Коштуница је постао председник СРЈ.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 246.

Иако је ова револуција прошла скоро без жртава, опозиција је била спремна да се одбрани од полиције, што је овај протест разликовало од ранијих током деценије Милошевићеве власти. Крвопролиће, па и сама употреба највећег дела припремљеног оружја, избегнуто је јер се полиција повукла, а војска одбила да интервенише против народа, на шта је утицала изузетна бројност и одлучност присутних, који су за то имали и јак разлог.

„Међутим, деловање посебне полиције на београдским улицама било је крајње слабо и најједноставнијим средствима. Жандарми су углавном бацали сузавац и млатарали дугачким палицама унаоколо. Није било борних кола са нарочитим решеткама за сузбијање масе, виђених још 9. марта 1991. Није било водених топова, омиљеног средства којим су хлађене „усијане главе“, рецимо, у ноћи између 2. и 3. фебруара 1997. године. Није било залетања у масу коњичке полиције, као 9. марта, ни тзв. интервентних џипова, којима су на исти начин разбијане демонстрације 17. и 18. маја 2000. године.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 340.

Изгледа су и у полицији и војсци били свесни правог народног расположења и да нема разлога да бране опстанак власти.

„Генерал Павковић је несумњиво знао колико је војска непоуздана. Уз то, да је послао тенкове када је Милошевић то од њега тражио, питање је шта би са њима било. После пада полицијске станице у Улици мајке Јевросиме, народ око Скупштине се наоружао са око 300 калашњикова, 16 митраљеза, 19 шкорпиона и 260 пиштоља. Опозиција је припремила тешку механизацију градских служби камионе, аутобусе и трамваје – да је постави као запреку за надируће тенкове. Осим већ помињане скупине људи наоружаних молотовљевим коктелима, једна група побуњеника била је опремљена ракетним ручним лансерима и заузела положај у Кнеза Милоша улици. Да је војска кренула на варош, могло је дође до праве битке. Павковић је све време имао своје уходе код Скупштине, знао је колико је света на улицама и у којој мери су људи одлучни да истрају до краја. Стога је устукнуо.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 342.

Пети октобар је представљао политичку револуцију. Народ се побунио, било је и насиља, мада минималног, с обзиром на околности. Дошло је до промене власти и поретка, јер је промењен и начин владавине, ауторитарни режим је замењен демократским поретком. Срећна околност је била да је до револуције дошло у тренутку истрошености поретка, па преврат није захтевао много насиља. Није дошло до друштвених подела и сукоба. Нова власт је уживала велику подршку, укључујући и многе који за њу нису гласали. Преврат није извршен на незаконит начин, нити у супротности са вољом већине. Заснивао се на резултатима избора од 24. септембра 2000. године.

„Из тих десетак година Милошевићеве власти нисмо се имали баш много чега лепог присетити. Али, са 5. октобром добили смо и ми један светао дан. Дан који ће се радо спомињати и о којем ћемо радо приповедати. И то с пуним правом. Јер, по мноштвености народа, решености учесника, одсуству жртава и ваљаним последицама, то и јесте била, можда, најлепша револуција у историји.

Петог октобра Милошевић је отишао у историју. Србија је добила демократију. А житељи Србије су коначно, и ваљда заувек, постали – грађани.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 350.

То је био осећај  првих годинама након петооктобарске револуције. На жалост, није био дуговечан…

„Убедљива победа демократске опозиције на септембарским изборима и незадрживо урушавање старог режима омогућили су да се сагледа дубина провалије у коју је тај режим увукао земљу у раздобљу од једне деценије. О томе речито говоре глобални показатељи по којима је бруто национални производ СРЈ преполовљен у односу на 1989, стопа незапослености утростручена, а просечна плата запослених сведена је на само једну десетину просечне плате 1989. У јесен 2000. Србија се, поред драматично тешке економско-социјалне ситуације, суочила и са несташицом електричне енергије и немогућношћу да, због неисплаћених дугова према страним партнерима, увезе неопходне количине мазута и природног гаса за грејање. Нова савезна власт била је принуђена да се ослони на помоћ из иностранства која је почела да притиче паралелно са успостављањем веза СРЈ са светом. Већ 13. октобра САД су укинуле нафтни ембарго и забрану летова, 26. октобра СРЈ је примљена у Пакт за стабилност југоисточне Европе, 1. новембра у УН [Уједињене нације], 10. новембра СРЈ је обновила чланство у ОЕБС [Организацију за европску безбедност и сарадњу], 17. новембра поново је успоставила дипломатске односе са САД, Немачком, Француском и Великом Британијом, а 20. децембра постала је члан Међународног монетарног фонда.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 253.

У атмосфери револуционарних промена насиље је избегнуто, а лако је могло бити и другачије.

„Никад нећу заборавити напетост која је владала приликом конституисања нове Савезне Скупштине, у „Сава центру“, пошто је њена зграда била запаљена. Сви посланици ЈУЛ-а, СПС-а и СРС-а дошли су на заседање с гомилом људи из обезбеђења, сваки са по 5-6, који су их опкољавали са свих страна и буквално уносили у салу, поред не мало разјарених Досоваца у холу, који су, уз претње и псовке, покушавали и да их дохвате преко њихових чувара. И већина лидера ДОС-а, дошла је са својим обезбеђењем. Наравно, било је ту и много полицајаца, што у униформи што у цивилу, за које нико није могао тачно да каже на чијој су страни. По мојој слободној процени било је нерешено, фифти-фифти. Тек, огромним холовима „Сава центра“, буквално се могло чути звецкање оружја, а вештачки ваздух овог здања мирисао је на барут. Да је неко први потегао, био би то ватромет у коме се не би знало ко на кога пуца и сигуран сам прави покољ.“

Миодраг Миле Исаков, Парадос, Нови Сад 2005, 556.

ДОС је победио на изборима на нивоу СР Југославије, али је у Србији на власти и даље био СПС, који је губио подршку грађана.

„После председничких и парламентарних избора на савезном нивоу и локалних избора, одржаних 24. септембра 2000, и убедљиве победе коалиције ДОС, доведен је у питање легитимитет републичке владе. Резултат двонедељних преговора био је Договор о формирању прелазне владе, потписан 16. октобра 2000. од стране ДОС-а, СПС-а и СПО-а. […] Основни задатак новоформиране владе био је да припреми и спроведе ванредне републичке изборе и обезбеди „мирну смену власти.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 162.

Привремена влада је функционисала по принципу консензуса, односно да је за сваку одлуку потребна сагласност све три стране.

„У земљи се осећала нова енергија, усмерена на промене. Уместо страха и забринутости који су годинама били доминантна осећања грађана, сада је преовлађивала нада да ће се ствари променити на боље мењaна је већина носилаца старог режима, осим првих људи Војске Југославије и дела полиције задуженог за безбедност. У многим колективима, накoн демонстрација од 5. октобра, успостављени су тзв. кризни штабови који су постављали нова руководства, блиска ДОС-у. У јавност су избиле бројне малверзације припадника Милошевићевог режима. Међународна заједница поздравила је смену власти у Југославији. Убрзо су укинуте међународне санкције и СРЈ је враћена у главне међународне институције – УН, ОЕБС, ММФ. Југославији/Србији је обећана велика међународна помоћ.

Велики друштвени проблеми, међутим, нису нестали, а појавили су се нови конфликти од интереса за целу заједницу. Јавна пажња била је усмерена пре свега на нови конфликти на југу Србије, у локалним заједницама са већинским албанским становништвом. На овој територији избили су оружани сукоби између наоружаних Албанаца и српских снага безбедности. Нова власт у Југославији брзо је показала да овај проблем неће решавати као претходна – силом и репресијом, него преговорима и економско-социјалним мерама на побољшању стања у овом изразито неразвијеном подручју Србије. Заоштрио се и проблем односа са Црном Гором. Влада Црне Горе је бојкотовала савезне изборе, а након конституисања Скупштине СРЈ покренула је кампању за отцепљење Црне Горе из заједничке државе. Напетости које су већ дуже времена владале на овом плану до страха од избијања грађанског рата између Србије и Црне Горе или унутар Црне Горе између симпатизера Милошевићевог режима и присталица нове реформски оријентисане владе Мила Ђукановића – такође су третиране на потпуно нови начин. Уместо заоштравања сукоба, од нове власти у Србији стизале су поруке да ће, иако се залаже за опстанак Југославије, поштовати вољу већине грађана Црне Горе, била она опредељена за опстанак у федерацији или стварање нове независне државе на Балкану. На економском и социјалном плану кренуло се са припремом реформских закона, али је непосредно пред изборе земља ушла у нови инфлациони круг. Одлазећа влада Мирка Марјановића је на последњој седници укинула низ уредби којима је ограничаван раст цена, па су оне нагло повећане.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 214-215.

Избори су одржаним 23. децембра 2000. године први пут по пропорцијалном изборном систему са једном избором јединицом, што је остала пракса парламентарних избора у Србији до данас. Први пут су употребљене и провидне гласачке кутије (да би се спречило убацивање више унапред попуњених листића, што се дешавало на ранијим изборима) и спреј за обележавање кажипрста бирача (да би се спречило вишеструко гласање на различитим бирачким местима). Победила је Демократска опозиција Србије са чак 64,4% гласова, чиме је та коалиција добила више од две трећине посланика у парламенту, што је био први пут (а били су пети парламентарни избори у Србији) да је нека странка освојила више од половине гласова (СПС је 1990. године са 46% гласова освојио још више мандата него ДОС 2000. године, захваљујући другачијем изборном систему). Према раније потписаном коалиционом споразуму, половину мандата ДОС-а равноправно су поделиле Демократска странка (ДС) и Демократска странка Србије (ДСС), а другу половину осталих 17 странака и организација у оквиру коалиције, при чему ниједна није добила више од 5% (9 мандата). Цензус са освајање посланичких мандата прешле су још 3 изборне листе: СПС са 13,8%, СРС са 8,6% и Странка српског јединства са 5,3%. СПО је остао ван парламента са 3,05% гласова (цензус је био 5%). ЈУЛ је освојио само 0,38%, што најбоље сведочи о нереалној заступљености у власти претходних година. СПС је за само 3 месеца, од првог изборног пораза у септембру, изгубио скоро милион гласова (скоро две трећине). Бирачко тело се окретало новим победницима. ДОС је добио више гласова (2,4 милиона), него СПС у време највеће популарности (2,3 милиона). Излазност на изборе је била 57%, драстично мања три месеца раније (74,4%), чему је допринела атмосфера да је исход унапред познат. На локалним изборима у појединим општинама ДОС је добио преко 90% одборничких мандата.

„Пето-октобарска промена у Србији била је највидљивија на медијском пољу. „Политички земљотрес“ у првом удару срушио је највеће националне медије. РТС, један од централних носећих стубова старог режима, демонитиран је споља испред зграде државне телевизије прво се појавио багер, зграда је затим запаљена, а демонстранти су претукли директора Драгољуба Милановића и главног и одговорног уредника Милорада Комракова. Удар „багерске револуције“ окончао је деловање и других медија као главних пропагандних инструмената СПС власти. Сви медији у Србији који су до тада били под режимском контролом променили су уређивачку политику, подржавајући насталу политичку промену. Увече 5. октобра, након неколико сати прекида програма, кренуло је емитовање програма државне телевизије РТС са друге локације, са другом уређивачком екипом, новим симболом и новим именом – Нова РТС. Нови програм отворио је један од лидера ДОС, а први гост – већ око поноћи био је нови председник СРЈ Војислав Коштуница. Истога дана демонстранти су преузели контролу над Студиом Б, чији нови програм је такође почела да емитује нова екипа, раније удаљена из Студија Б. У медијској компанији „Политика“ (новине, радио, ТВ) промена уређивачке платформе обављена је изнутра, вољом запослених новинара, на иницијативу штрајкачког одбора који је претходног дана објавио штрајк запослених и након што је директор компаније Хаџи Драган Антић нестао кроз споредни излаз зграде. У ТВ Пинк, најгледанијој комерцијалној ТВ станици, улогу „револуционара“ преузео је сам власник, доскорашњи истакнути члан ЈУЛ.

Готово сви медији су позитивно представљали промену која се догодила на политичкој сцени. Од већих, само је приватна телевизија Палма, чији је оснивач био члан СПС и који је и раније био најотворенији према СРС, негативно третирала октобарске догађаје и наставила са промовисањем националазима и ксенофобије.

Из говора медија у Србији преко ноћи су нестале осуде НАТО слуга и плаћеника, хвалоспеви успешно обновљеним мостовима, расту производње и патриотизму српског слободарског народа. У њима су сада доминирале приче о масовном осиромашењу становништва под Милошевићевим режимом, о незаконитим поступцима његових челника, уништеној економији и срдачном дочеку новог председника Коштунице у свим светским метрополама. У „новоослобођеним“ медијима готово свакодневно су гостовали Милошевићеви политички противници, лидери странака из коалиције ДОС. Они су се раније у вестима појављивали само у улози непријатеља који, плаћен НАТО доларима и маркама, ради против интереса своје земље и народа. Дојучерашњи миљеници про-режимских медија – нова српска опозиција, Милошевићеви социјалисти, Шешељеви радикали и јуловци Мирјане Марковић ишчезли су са екрана. Главнину информативних садржаја чиниле су вести о активностима лидера ДОС у улози нових државних функционера.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 216-217.

Број медија који су пратили изборе се повећао, али се шареноликост програма смањила, па су међу њима приметније биле сличности него разлике. Медији и даље нису равноправно третирале изборне актере (фаворизовали су ДОС), иако разлика у третману није била драстична као раније.

„Она се заснивала на неједнакој пажњи посвећеној учесницима, а не и на директним позитивним или негативним квалификовањима појединих учесника. Целом изборном комуникацијом доминирао је тон „промена“, а кључни наративи изграђени су на идеји историјске смене власти.“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 370.

Србије је миленијум завршила коначним падом комуниста са власти и у нови ушла са новом владом, за чијег је председника 25.1.2001. године изабран Зоран Ђинђић, председник ДС, који је мање од годину дана раније (27.2.2000. године) био близу пораза на изборима за председника странке. Зоран Ђинђић ће бити председник Владе Републике Србије до краја живота, али није дочекао крај мандата владе. Мандат су обележиле размирице унутар коалиције странака Ђинђића и Коштунице, док је скоро неприметан председник Републике Србије и даље био из СПС.

„У првој деценији политичког плурализма у Србији – од децембра 1990. до децембра 2000. године – гласачи су излазили на биралишта за опште републичке парламентарне изборе у просеку сваке две године. Ако се у рачуницу уврсте и савезни избори, показује се да су они гласали сваких 15 месеци. Иако је у овом погледу Србија била рекордер међу посткомунистичким земљама, у њој је међу последњима остварена мирна смена власти, која се сматра критичним прагом демократије. У четири изборна циклуса – 1990, 1992, 1993. и 1997. године највећи број гласова и мандата у Скупштини Србије освојила је Социјалистичка партија Србије (СПС), директни наследник комунистичке партије, која је земљом управљала претходних 45 година. Узастопне изборне победе омогућиле су СПС да самостално или у коалицији са другим партијама настави да буде владајућа снага и у вишестраначком политичком систему, уведеном 1990. године. После пуних 10 година политичког плурализма, у децембру 2000. године, Социјалистичка партија Србије је смењена са власти гласачком вољом. Већина бирача гласала је тада за коалицију ДОС, чија је програмска платформа нудила суштинске економске и политичке реформе друштва у циљу стварања модерне парламентарне и тржишне демократије.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 1.