„Ујутру 8. септембра 1298. флоте Ђенове и Венеције водиле су поморску битку код јадранског острва Корчуле, Ови градови државе борили су се већ деценија ма за превласт у Егејском басену, над лучким градовима и око трговачких путева, посебно према Леванту и Црном мору. Сукоб је овај пут имао разарајуће последице по Венецију. Поред адмирала флоте, заробљени су и други команданти, међу њима и 44-годишњи Марко Поло. Он је касније у ђеновљанском затвору диктирао свом другу у затворској ћелији, Рустикелу из Пизе свој чувени путопис о Монголском царству, Персији, Кини и Индонезији. Научници се до данас споре око веродостојности његовог „Описа света“, који се може читати као приручник за трговце, као путопис или као авантуристички роман. У свом опису послужио се сопственим посматрањем, страним изворима и литерарним улепшавањем.

Марко Поло потиче из имућне породице трговаца који су боравили у Цариграду и на целом простору Медитерана и Црног мора. Пошто средњовековне венецијанске хронике говоре да се породица Поло доселила из Далмације у град на лагунама, неки хрватски и италијански историчари поставили су тезу да и Марко потиче одатле. Данас се на Корчули може посетити кућа у којој је наводно рођен Марко Поло, јер документи из тог времена помињу неку фамилију Поло, или Деполо. Хрватско порекло Марка Пола не може се сигурно доказати, али се та теза свакако не може ни одбацити. У сваком случају, корчуланска општина је поводом 700. годишњице поморске битке, 1998. године, приредила симулацију битке на том историјском месту.

Контраверза о хрватском или венецијанском пореклу познатог истраживача и путописца, подсећа на сукоб између Немаца и Пољака око астронома Николе Коперника, кога су обе нације присвајале. Тај сукоб је по себи анахрон, с обзиром да питање етничког порекла није имало никакав значај за људе из преднационалне епохе. У време Марка Пола, грађани приморске републике били су једноставно „Венецијанци“, без обзира на место рођења и матерњи језик.

Марко Поло је имао интересовање за непознато, што је било доста нетипично за Средњи век, и тиме је био испред духа свог времена за готово читав век. Тај трговац извештава у свом „Опису света“ о успону Татара, као и о владавини монголског великог кана и кинеског цара Кублаја, у чијој је служби једно време био. Хвалио је сјај градова и дивио се неким чудним обичајима становништва. Такође је пренео врло детаљна сазнања о, до тада непознатим, биљкама и животињама. Марко Поло је можда у својим описима исламског света дао израз раним „оријенталистичким“ стереотипима, али они нису били сасвим негативни. Савременици су га чак оптуживали за лаж, јер у његовим описима није било довољно варварског и анималног, што се већ у то време приписивало Истоку.

Марково искуство света спада у контекст успона Млетачке републике на статус колонијалне силе, настанка трговачког капитализма и умрежавања светске привреде, које је већ у тој епохи било веће него што се обично претпоставља. Од 11. века, услед демографског пораста, напретка пољопривреде, као и оживљавања трговине, градова и саобраћаја, Европа се делила на два економска подручја која су гравитирала ка својим центрима. На северу, у Низоземској и на простору Северног и Балтичког мора настао је занатски привредни центар, док је на југу, у Италији и на Медитерану, преовладавала трговина.

Марково искуство света спада у контекст успона Млетачке републике на статус колонијалне силе, настанка трговачког капитализма и умрежавања светске привреде, које је већ у тој епохи било веће него што се обично претпоставља. Од 11. века, услед демографског пораста, напретка пољопривреде, као и оживљавање трговине, градова и саобраћаја, Европа се делила на два економска подручја која су гравитирала ка својим центрима. На северу, у Низоземској и на простору Северног и Балтичког мора настао је занатски привредни центар, док је на југу, у Италији и на Медитерану, преовладавала трговина.

Средоземље је од античког доба било мотор развоја старог света. лако се у међувремену ислам учврстио у Анадолији, на Леванту и у северној Африци, медитерански простор је као и раније чинио привредну целину. Трговачки бродови повезивали су међу собом, без обзира на културне разлике, лучке градове и приобаље Иберијског полуострва, Италије, северне Африке, Балкана и Цариграда. Хришћански и муслимански трговци преносили су на бродовима, између осталог, лан из Египта, затим тканине из Грчке, Туниса, са Сицилије и из Шпаније и при том закључивали разне послове, трговали животињским кожама, маслиновим уљем, сапуном и воском.

Посебно су лукративни били послови са оријенталним производима, као што су бибер, цимет, ђумбир и каранфилић, затим смола, етерична уља, лековито биље, боје, полудраго камење и бисери. Већ око 1050. године један левантински трговац, који је снабдевао простор Медитерана, имао је више од 280 различитих артикала у свом асортиману. Због трговачких контаката постало је неопходно стандардизовати ковани новац – златна валута, коришћена и у арапском простору, ушла је у оптицај заједно са одраније коришћеним сребром и бакром.

Услед привредне коњунктуре у 12. веку, Венеција је почела да гради трговачке заштитне пунктове дуж медитеранских обала и на острвима, где су се настањивали трговци, чиновници и војници. Тако су се исто шириле и испоставе на простору Црног мора где су пословали, поред италијанских и грчких, и јерменски, јеврејски, турски, кавкаски, арапски и „франачки“ трговци. На Криму је и породица Марка Пола основала трговачку испоставу, одакле су отац, стриц и син 1271. кренули на пут који ће коначно трајати 24 године. Они су у почетку хтели да набављају драго камење у централној Азији, што их је водило све даље на исток.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 50-52.