Брак и породични односи

„О поимању брака и власништва на простору држава старог Истока сведоче многи законици (нпр. Хамурабијев законик, Хетитски законик, Левитски законик и сл.), који нам документирају живот у поје-диним региoнима. Концепт љубави у државама древне Месопотамије знатно се разликовао од данашњег поимања. У Сумеру и Вавилону брак је понајприје означавао поседовање и имовину. На простору старог Истока д‌евојчице су достизале зрелост за удају чим би ушле у пубертет те су се често удавале врло младе, у узрасту од 12 до 20 година. Њихови будући супрузи били су најчешће већ одрасли мушкарци у узрасту од 20 до 32 године. Сваки брак склапао се правним документом између мушкарца и жене, а ако правни документ који потврђује њихову заједницу није постојао, држава није могла правно заштитити њихову д‌ецу. Брак нису склапали заљубљени појединци, него представници њихових породица, а сам чин склапања брака одражавао је економско уједињење две породице чији су појединци ушли у новосклопљену брачну заједницу. При таквим договореним браковима често се будући супружници уопште нису упознали пре склапања брака. Д‌еца појединих породица тако су се женила пре него што су уопште досетигли узраст потребан за улазак у брак те су наставила живети у својим породицама све до зрелости. Основна сврха сваке брачне заједнице била је рађање законитог потомства. На простору Месопотамије д‌еца су била облик осигурања и бриге за властиту старост и њене изазове. Како би се остварила сврха брака, који је начелно био моногаман, кад не би било д‌еце, одговорност је најчешће приписивана жени, а многи закони допуштали су други брак или робињу конкубину која би родила потомство. Током 4. миленијума пре Христа у сумерским градовима државама положај жене и мушкараца био је равноправан. Уређење породице промиенио се на почетку 3. миленијума пре Христа када је постао патријархалан. Најстарији мушкарац постао је глава породице одговорна за све чланове домаћинства те је склапао бракове својих укућана. Породични односи вавилонске породице садржавали су све елементе патријархата у којем су мушкарци одлучивали о најважнијим питањима сваке породице. У месопотамским државама развод брака био је могућ, али углавном при супруговом неверству. При разводу брака или супруговој смрти супруга би преузимала бригу и старање о властитој д‌еци те имовини. Свака жена имала је право на властиту имовину коју је стекла пре брака или за време његовог трајања, попут поклона и слично. Полигамија је била могућа, али односила се углавном на богате представнике друштва те владаре који су често имали своје хареме. То је у стварном животу функционисало тако да је родитељску власт вршио само отац, а мајка ју је преузимала само при супруговој одсутности или смрти. Отац д‌еце одлучивао је о њихов животу и смрти, а жена, односно мајка д‌јеце имала је ограничена права над њима. Наследно право у Вавилону разликовало је законске наследнике. То је значило да су мушка д‌еца била нужни законски наследници, а женска су д‌еца током удаје добијала свој наследни део познатији као мираз. Родитељска власт над д‌ецом понекад је узроковала и продају д‌еце у ропство или дужничко ропство, пусвајање, одвођење женске д‌еце у свештенице.

Током староасирског раздобља полигамни су бракови били ретки. Но постали су чести већ током средњоасирског раздобља, а таква политика наставила се све до краја асирске државе поткрај 7. века пре Христа. Према асирским законима, једино су супруге могле бити неверне, а супругу је сваки облик неверства био допуштен. Жена није могла наследити супруга.

Хетитско друштво било је такође патријархално: најстарији мушкарац у породици био је глава породице и одлучивао је о судбини свих осталих чланова, нарочито женских. Жене су такође имала једнака права затражити развод као и мушкарци. Мираз је могао наследити супруг ако би супруга умрла у његову дому, а ако би остала живети у дому својих родитеља те онд‌е родила д‌ецу, њен су мираз наследила њихова д‌еца. Краљевске принцезе најчешће нису могле одлучивати о томе с ким ће се венчати па су се родитељи њима најчешће служили при склапању разних савеза међу државама. Бракови нижих и средњих друштвених слојева били су углавном моногамне заједнице, а краљеви и принчеви могли су имати више жена које су живеле у њиховим харемима.

На простору Палестине и Израела структура породице имала је изражену патријархалну црту. Жидовски обичаји допуштали су полигамију, односно могућност да мушкарац има више жена. Отац је имао право продаје д‌еце у нужди, а кћери је могао продавати као конкубине. Младожења који би се женио д‌евојчицом морао је оцу д‌евојчице платити прописан износ јер је имовина најчешће остајала у власништву жене која се удаје, а мање у власништву њених рођака. Супруг се за невјеру строго кажњавао, а при прељубу са уданом женом одређена му је смртна казна.

Породични и брачни односи у Јевреја уређени су тако да су жене имале одређена права, попут забране да буду продане. Развод је био допуштен на темељу супруговог проналаска одређених „мана“ жени, а с друге је стране жени пружао могућност преудаје. Породична нераскидивост практикована је једнако као и код Хетита па је тако жену редовно насљеђивао супругов брат или прворођени син из другог брака.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 285-286. [цитат је прилагођен српском језику]

Персијанци су могли имати више жена, а и више љубавница. Породице су биле многобројне.

„Као највећа врлина, после јунаштва у борби, сматра се имати што више синова. Ономе који докаже да има највише, краљ шаље сваке године нарочите поклоне. Велики број синова сматра се за знак снаге. Синове поучавају од пете до двадесете године овим трима стварима: да јашу, да гађају стрелом и да говоре истину. Пре него што наврши пет година, син не излази оцу пред очи, него живи код жена. Овако поступају зато да, ако би под материном негом умро, не би нанео оцу никакав бол.“

Херодот, Iсторија, I, 136.

Положај жена

„Полне разлике између мушкараца и жена биле су изражене у свим аспектима појединих држава старог Истока. Док је мушкарац био „глава куће“, њен заштитник те осигураватељ прихода, женина је улога понајприје била везана за домаћинство, улогу мајке и супруге те обављање разноврсних кућних послова (кување, прање, шивење и ткање). Кад је брак склопљен те су младенци почели живети у новом домаћинству, живот жене углавном је био ограничен на рађање, одгајање д‌јеце, вођење домаћинства и одржавање религијске праксе. Уз та свакодневна занимања жене су се такође могле бавити разним занатским занимањима те продавати своје производе изван куће. Како би спречиле побачај, жене су често носиле разноврсне амајлије, те су разне демоне покушавале отерати помоћу биљака.

Током већег дела историје вавилонског раздобља жене су могле самостално обављати разноврсне послове, било у своје име или за рачун супруга те су се такође могле бавити одређеним занимањима, занатом или трговином, али се њихов опсег знатно смањио у односу према сумерском или акадском раздобљу. Током каснијих раздобља месопотамијске историје жене су постепено губиле своју слободу те постале роба коју су продавали и куповали мушкарци. […]

У асирском друштву жене губе било каква људска права те су биле присиљене покривати своју спољашност како би симболички истакнуле своју неважност у асирској заједници. Д‌јевојчице су често убијане одмах након порођаја јер нису биле важне за заједницу. Главна женска улога била је доношење на свет мушке д‌еце која ће постати нови војници потребни за очување Асирскога краљевства. Према асирском праву, жене су ретко биле сматране појединцима, а најчешће супруговом имовином те су биле сасвим зависне о мушким представницима породице. У домаћинству су, уз супругу, неретко живеле многе слушкиње које су често имале сексуалне односе с господаром куће. У асирском друштву ропкиње су често радиле у јавним кућама које су посећивали многи Асирци, а јавне куће биле су у готово сваком асирском насељу у којем су неслободне жене пружале разне облике сексуалних услуга. У друштву Хетита главном улогом сматрана је биолошка и друштвена функција одрасле жене, а у идеалном примеру то се наводило као рађање и одгајање д‌јеце. Но оне су такође могле обављати разне послове изван куће. На Леванту су жене биле подређене мужу или оцу. Углавном су се бавиле кућним пословима и одгојањем д‌еце. Сваки полни чин у време мменструације сматрао се нечистим те је био забрањен током њеног трајања, и то седам дана. Није сачувано много извора о положају жене у персијском друштву. Зна се да су се жене могле бавити разним занимањима те су за њих добијале углавном исту количину хране као и мушкарци. У свим раздобљима историје старог Истока очекивана животна доб жена била је сразмерно ниска због велике смртности и честих компликација при порођају те је износила између 25 и 35 година.

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 287-288. [цитат је прилагођен српском језику]

Привредне делатности, занимања и исхрана

Становништво месопотамијских цивилизација се прилагодило условима живота на том подручју. на простору Старог истока становништво се бавило обрадом земље, узгојем стоке, занатством и трговином. Вишак производа најчешће су размењивали за оне које су им недостајали. Сви чланови породице су морали учествовати у пословима за опште добро, а плаћани су само у натури, примарним потрпштинама за општи живот. Подручје Анадолије било је богато сребром и другим металима, па се тамо рано развило рударство и обрада метала. Тако се на Леванту, нарочито на простору Палестине и Феникије, развила обрада дрвета. Малобројна плодна подручја на Леванту обрађивали су заједномушкарци и жене, које су уз то обављале и кућне послове (кување, прање, ткање, шивење и брига о деци). На целом простору Старог истока била је развијена производња вуне и разних тканина.

Житарице су биле најважнији елемент исхране становништав на простору Старог истока. Доста су се конзумирале и урме, које су се често сушиле, а од њих су прављени и разни сирупи. од поврћа су најчешће јели црни и бели лук, а од воћа смокве, јабуке, шипак и брескве. Месо се покле на жару или ражњу и кувало на пари или води. Од меса и поврћа кували су се разни гулаши и чорбе, пекле пите. Народ Месопотамије припремао је и скакавце на жару. У кувању се, зависно од подручја, употребљавало биљно, маслиново и суссамово уље. Со су користили и за спречавање кварења меса. Пило се пиво, а вино је било привилегија владајућих друштвених слојева, као и суво грожђе.

Становање

Становници Старог истока живели су у селима и градовима. У центрима месопотамијских градова најважније грађевине биле су зигурат, храмови, управне зграде и палате.

Зигурати су биле степенасте пирамидалне грађевине различитих функција. Градили су их са симболичном намером да повежу свет људи на земљи са светом богова на небу. Стога се на врху зигурата обично налазио храм или светилиште. Најстарије такве грађевине настале су у IV и III миленијуму пре наше ере у државама Сумераца. Градња зигураат предстала је након што Персијанци заузели простор Месопотамије током друге половине VI века пре наше ере.

Куће су грађене од цигала сушених на сунцу, а у селима и од блата. Куће сиромашних становника Месопотамије су имале само једну просторију. Богатији су живели у вишеспратницама са гробницаам у подрумима. Неке куће су имале и мали дрвени балкон са погледом на двориште, а неке и купатило. Кровови су били од трске, дрва и блата. Просторије су осветљаване бакљама, свећама, касније и уљаним лампама.

Из првог миленијума пре наше ере, времена асирске и персијске доминације Месопотамијом, пронађени су остаци паалта изграђених од камена и често лепо украшених. УНововавилонском царству грађене су палате и од плаве цигле, украшене приказима у дугиним бојама. Персијске палате и градове красили су камени стубови.

„Појам „маузолеј“ потиче од имена Маузола из Халикарнаса. Овај краљ (који је владао истим оним градом у Малој Азији који је некад био дом историчара Херодота)“ сахрањен је у тако величанственом здању да је оно постало једно од седам чуда античког света. Од тог доба свака гробница амбициозних размера позната је као „маузолеј“.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Лагуна, Београд 2018, 130.

Одевање

Одећа становника Старог истока обично се израђивала од вуне и лана. Сумерци су углавном носили сукње са причвршћеним овчијим кожама, а њихова дужина је зависила од друштвеног статуса. Виши друштвени слојеви су носили дужу одећу, а нижи краћу. Мала деца су углавном била гола, а старија деца обучена као и њихови родитељи. Углавном су били боси. Вавилонци и Асирци су носили сукње од вуне. Војници су носили сукње са украсима, а преко рамена су били опасани шаловима. На главама су носили кациге од коже или метала, са роговима као украсима. Вавилонци су носили сандале, а богатији и кожне ципеле. У позном аисрском периоду мушкраци су прстали да носе сукње. Жене су током II и I миленијума пре наше ере обично носиле хаљине или дуге сукње. Фризуре су украшавале врпцама или дијадемом, а некада су носиле и капе. Носиле су и минђуше, огрлице, наруквице, прстење и брошеве. богатије жене су ходале у сандалама, а сиромашније босе. Током асирске доминације жене су почеле прекривати лице. Откривеног лице ишле су робиње и проститутке. Персијанци су наставили традицију облачења из касног аисирског периода. Владари су носили дуге украшене и обијене хаљине. Главе су им биле покривене.

Забава

Главна забава на Старом истоку биле су богате гозбе, славља и свечаности на којима се јело и пило пиво, а некада и вино. Госте су током гозби често забављали свирачи или свирачице, оскудно одевене плесачице и акробате. персијанци су ценили прославе рођендана.

Борба је за народе Старог истока била забава и начин решавања проблема. Практиковали су рвање и бокс. Понекад су приређивали борбе у којима су се борци борили до смрти. Честе су биле на Леванту. Борбе су посматрале и жене. Трке су такође биле организована на простору Старог истока, нарочито на Леванту и у Хетитском краљевству.

---