„Ради предвиђања годишњих поплава Нила стари су Египћани врло рано почели проучавати звезде те су на темељу тих просматрања развили астрономију и астрологију те свој календар с три годишња доба (доба поплаве, доба сетве и доба жетве) са по четири лунарна месеца од 30 дана. Староегипатска година бројала је 365 дана, а састојала се од радних дана и дана светковина својеврсних јавних празника. У птолемејском раздобљу староегипатски научници примиетили су шестосатно одступање од Сунчеве године па су сваке четири године почели години додавати по један додатни дан – данас би то назвали преступном годином. […] Стари Египћани врло су често украшавали сводове својих храмова, гробница, погребних ковчега и кућа приказима звезда што сведочи о њиховој опчињености астрономијом.

Египћани су такође веровали да звезде и њихов положај утичу на људску судбину те су на темељу тога развили концепт хороскопа којим су одређивали сретне и несретне дана током сваког месеца. Археолошка истраживања потврђују да се астрологија у старом Египту развила тек у раздобљу хеленизма. Наиме, тек су из тог времена откривени прикази зодијака на сводовима староегипатских храмова.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 402. [цитат је прилагођен српском језику]

Стари Египћани су математику примњеивали у свакодневном животу, користећи се алгебром и геометријом. Познавали су само две основне математичке операције – сабирање и одузимање. Користили су и разломке, са изузетком 2/3 и 3/4. За разлику од Египћана, који су користили децимални систем, Сумерци су развили систем рачунања који је почивао на броју 60. Примењивали су прецизне системе бројања, који су им требали у свакодневном животу за сетву и наводњавање земљишта. За разлику од Египћана, у Старовавилонском царству су се служили и множењем. Попут Египћана и народни Меропотамије су развили календар. Имао је 365 дана и 6 сати. Година је била подељена на месеце, који су се разликовали од данашњих. Сумерци су три хиљада година пре наше ере делили дан на ноћ и дан, у трајању од по 12 сати. Вавилоњани су увели и минуте, а време су рачунали воденим и сунчаним сатовима. Посматрали су звезде и развили астрономију, остављајући детаљан попис звезда које су познавали и опис њиховог положаја. У Вавилону су годину делили на два годишња доба – лето и зиму. У Асирији су рачунали три годишња доба, а у Малој Азији сва четири. Месечев календар је преовладао у 21. веку пре наше ере. У Вавилонском календару постојали су „проклети дани“ у месецу. Тада су прекидали делатности и обављали обреде, како би одвратили зло које је тада претило.

Егпћани су били један од првих народа који је употребљавао метал. Током II миленијума пре наше ере први су почели израђивати и стакло. Народи Месопотамије су почели употребљавати метале око шест хиљада година пре наше ере, прво бакар, злато и сребро, а гвожђе од друге половине другог миленијума пре наше ере, најпре на простору Мале Азије. Сумерци су први правили цигле сушећи глину и блато на сунцу. Камен као грађевински материјал су вероватно први почели употребљавати Египћани почетком 27. века пре наше ере. Импозантне грађевине Египћана заснивале су се на познавању механике, на чијим принципима су конструисали разне машине којима су померали велике и тешке камене блокове.

Унапредили су Египћани и технику израде бродова, што је омогућило прво опловљавање Африке, крајем 7. века пре наше ере. Проблем суша су решили развојем иригационог система за наводњавање. Измислили су начин како од биљке папирус да добију материјал за писање. Били су познати по изради тканина од памука и лана, а развили су и начин за њихово бојење, помоћу пигмената које су правили од разних минерала и метала. Њихову технологију бојења преузели су многи народи Старог истока, те Грци и Римљани. Феничани су били познати по добијању пурпурне боје од једне врсте морских пужева и као вешти градитељи бродова који су могли пловити на велику удаљеност.

Посматрајући природу народи Месопотамије су развили биологију и географију, а посматрајући људска тела и медицину. Од биљака и минерала правили су лекове за болести.

„Попут многих других подручја старог свијета медицинска знаност тога подручја уско се може повезати с магијом. Примена неког начи на лечења или лека уско је била повезана с магичним формулама које су се изговарале у облику молитви. С помоћу њих настојала се ојачати болесникова воља за оздрављењем те су тако открили начине самоисцељивања. Чак су утврдили и прва мерила доброг лекарског поступања која су уврштена у Хамурабијев законик. Законик је прописивао накнаде лекарима за услугу, али и казне за несавесно лечење.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 408. [цитат је прилагођен српском језику]

Медицином су се бавили и Египћани.

„Египћани су познавали људску анатомију на основи поступка мумификације покојникова тијела. На темељу тих основа те проучавања људског тела и разних болести развила се староегипатска медицина која је била уско повезана са староегипатском религијом и магијом. У староегипатској митологији тако су постојали богови исцелитељи (Имхотеп и Аменхотеп, син Хапуа) који су захваљујући разним магичним формулама лечили разне болести. Лечење се често није много разликовало од разних врачања шамана и магијских рецептура које су се нудиле болесницима при разним болестима. Египћани су познати и по првим ортопедским помагалима те изради уметних удова. Такођер су се бринули о хигијени тела, улепшавању козметичким препаратима и лепоти, те су израђивали гласовите мирисе.

У храмовима је била и санаторија, својеврсна најстарија позната болница, у склопу које су болесни тражили његу, самилост и могућност изљечења. Најпознатији и најбоље очувани остаци таквог лечилишта данас се могу вид‌ети у храму богиње Хатор у Дендери.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 403. [цитат је прилагођен српском језику]

Главни центар египатске културе и науке била је Александријска библиотека са Музејом, коју је основао Птолемеј I, генерал Александра Великог који је после Александрове смрти завладао Египтом, након чега чега су га наслеђивали потомци из династије Птолемеида. Намера му је била да парира атинском културном утицају. Библиотека није била отворена за јавност него смао за студенте и научнике. За њене потребе прикупљани су рукописи, папируси и натписи са свих страна света, а специјализоване особе су обилазиле градове (Атина, Ефес, Сиракуза, Родос, Пергам) у којима су се продавали рукописи. Путници су сведочили да су им у Египту одузимани сви рукописи и враћани након што би били преписани. У овој ризници знања античког света прикупљено је више стотина хиљада рукописа на скоро свим познатим језицима, укључујући чак и језике Индије. У Музеју су проучаване биологија, медицина, амтематика, астрономија, филозофија, географија и историја. Неки од научника који су деловали у њој су математичар и астроном Ератостен, математичар Еуклид, физичар, математичар и изумитељ Архимед.

„Будући да је већина Египћана припадала најнижим друштвеним слојевима којима писање и читање није било потребно, писменост је била привилегија повлашћених и кључ напредовања у друштву. Писати и читати знали су чланови краљевске породице, високи чиновници, свештеници и војни официр те писари као најважнији дио друштвене администрације. Писари су се образовали у специјалним школама у краљевским административним огранцима и у храмовима. Они су подучавани у писању и читању разних административних и управних текстова, разних религијских докумената те у писмима која су била везана за свакодневни живот и економију.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 406. [цитат је прилагођен српском језику]

За познавање науке и културе, нарочито књижевности Месопотамије од пресудне је важности проналазак велике библиотеке у сирском граду Ниниви, у којој је откривено око 30 хиљда исписаних глинених плоча.

Највећи део народа Старог истока припадао је нижим необразовним друштвеним слојевима. Прве школе су се појавиле када и клинасто писмо које се урезивало у глинене плоче – у другој половини четвртог миленијума пре наше ере. Основна функција школе била је образовање писара за читање, писање и рачунање, за знања потребна у државној управи и трговини. Школе су биле приватне па су их похађала само деца елите. Осим за споменута занимања у њима су се образовали и командни кадрови за војску и свештеници. Иако су ученици углавном били дечаци, било је и девојчица, од којих су се неке училе за свештенице.

„У школама се током целе историје месопотамијских цивилизација учио сумерски, а после и акадски језик. Та два језика, иако се не употребљавају у свакодневном говору, већ од краја III миленијума прe Христа остали су језици администрације све до персијских освајања средином 6. века пре Христа.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 409. [цитат је прилагођен српском језику]

На простору Леванта су Јевреји развили своје школе у којима су подували религији, војном тренингу и разним знањима потребним за будућа занимања. Школовала су се деца оба пола. Верско образовање је почињало са 5 година. Током каснијег образовања су се учили и јеврејски закони и историја.

Први точак се вероватно појавио на простору Месопотамије и Балкана средином IV миленијума пре наше ере. Прво су били дрвени. Каније су настала и прва кола, која су првобитно служила за превоз терета. Вукли су их припитомљени биволи, бикови и коњи. Кола су се у Егпту појавила тек око 1700. године пре наше ере, захваљујући Хиксима, ратоборном номадском пустињском племену. Употреба бојних кола омогућила је средином другог миленијума пре наше ере Египћанима, а током првог миленијума пре наше ере Асирцима и Персијанцима ширење граница на пространа подручја источног Средоземља.

„Перзијанци су вјеројатно најстарији народ који је познавао нека основна својства електромагнетизма. Постоје индиције да су израдили прве електричне батерије чији су примјери откривени 1938, но њихова примјена до данас није разјашњена.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 408. [цитат је прилагођен српском језику]

---