Брак и породични односи

У античким грчким породицама мушкарац је био главни у кући. Жене су се обично давале са 14 до 18 година, а мушкарци женили обично између 25. и 30. године. О браку жене је одлучивао њен оптац. Некада не би ни упознала младожењу пре брака. Мужу је жена доносила мираз. Развод брака је био могућ. Ако је томе допринело понашање мужа морао би да врати жени мираз. После развода жени би њен отац или други старатељ често налазио новог мужа.

„У право време доведи жену у кућу своју, / Кад од тридесет година ниси ни много млађи, / Нити старији много, тада је женидбе доба. / Четири године д‌евојка, пете нека се уда. / Д‌евојку узми, њу ћеш упутит у брижо домаћинство. /Најбоље такву, која у суседству станује близу. / Очи отвори да се на радост другом не жениш. / Ништа наиме човек не уграби боље од жене, / Ако је добра, али ништа страшније од зле: / Жена незасита мужа и без ватре лако сажеже, / а како он снажан био и старост му напрти рано.“

Хесиод, Послови и дани, 695-705

Положај жена

Мало знамо о положају жена у најстаријим епохама хеленске историје. У ратничким друштвима женама је била намењена улога мајки које се старају о домаћинству. Специфичан је био положај жена у Спарти. За разлику од политичких збивања, жене су имале улогу у верским свечаностима, чак се и бавиле свештеничким занимањима.

Спартанско васпитање – прво тоталитарно друштво у Европи

Слободе у интимним односима

„Грци су били познати по својим сексуалним слободама о чему сведоче многи извори. Једнако су признавали љубав мушкарца и жене као и љубав истог пола. Слободна љубав између мушкараца била је нарочито присутна међу њиховим војницима – хоплитима. Хомосексуалност и бисексуалност биле су сасвим нормална појава у грчкој и хеленистичкој култури о чему сведоче бројни извори. Вјеројатно у 6. веку пре Христа грчка песникиња Сафо са острва Лезбоса нескривено је приказивала своју склоност према припадницама женског пола па су по острва на којем је живела сексуални односи међу женама прозвани лезбејскима.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 298. [цитат је прилагођен српском језику]

Изразито блиски односи међу мушкрацима били су изражени и у Спарти.

„Љубавници д‌јечака дијелили су с њима њихов углед и у једном и у другом смислу; и приповиједа се, кад је једном неком д‌јечаку за вријеме борбе измакла нелијепа ријеч, да су поглаварства казнила глобом његова љубавника. Штавише, премда је та врст љубави до те мјере била код њих допуштена да су чак и лијепе и честите жене љубиле д‌јевојке, супарништва у љубави није било, него су они који су се заљубљивали у исте особе то радије узимали за основу узајамна пријатељства и устрајали су у заједничким напорима да онога кога љубе учине што је могуће савршенијим.“

Плутарх, Ликург, 18.

Привредне делатности, занимања и исхрана

„У планинским крајевима Грчке развили су се мали сељачки поседи. Тамошњи становници узгајали су маслине, винову лозу, житарице и поврће. Уз земљорадњу становништво планинских крајева бавило се и узгојем стоке. Будући да део становника није могао живети искључиво од земљорадње и сточарства, почео се бавити занатима. Сместили су се у приградском насељу испод градских зидина. Становници приморја бавили су се риболовом и поморством. Пирвреда грчких полиса тако је у многоме зависила о пољопривредној производњи (ратарству, сточарству, воћарству, маслинарству и виноградарству), занатима, рибарству и трговини. Посебно је важно било занатство о чему сведочи то да су важни богови грчког пантеона били Хефест и Атина. Хефест је био божански ковач, а Атина заштитница занатлија те богиња ткалаца, столара и керамичара. У већини грчких градова занатима су се бавили разни слојеви становништва, а то је посебно видљиво у Атини и Коринту гд‌е су се ценили занатлије и ручни рад. Занатлије су производиле оружје и ратну опрему, алате, посуђе и тканине.

[…]

Трговци су у почетку размењивали производе између занатлија и сељака. Од 7. века пре Христа продавали су их за новац. Новац с разним ознакама израђивао се од многих метала (бакра, сребра, злата). Богата грчка аристократија могла је живети лагодно јер су за њих радили многи робови. Робови су у почетку били ратни заробљеници и покорено становништво, а после се појавило и дужничко ропство. Робови су радили као послуга у кућама, на пољима, у занатским радионицама и у рудницима. С временом су се међу њима појавили и трговци, учитељи и лекари. Сиромашнији становници полиса који нису имали робове сами су обављали свакодневне послове у кући и на земљи.

Спартанци су презирали рад те су се искључиво обучавали за ратнике под надзором државе и под строгим спартанским одгојем. Сваки је пунолетни Спартанац добио од државе једнак дио земље коју су обрађивали хелоти, а перијеци су се бавили обртом, трговином и пземљорадњом. Но Спартанци нису смјели живети на добивеним поседима, него у касарнама.

Недостатак обрадива тла врло је рано натерао становнике грчких градова на исељавање. У потрази за новим животним простором млађи људи, закупци и презадужени сељаци кренули су на неизвестан пут оснивајући грчке насеобине на обалама Средоземног и Црног мора од 8. до 2. века прије Христа. Онд‌е су се бавили пољопривредом, занатством и трговином. Стари грчки градови у колоније су извозили производе од керамике и племенитих метала, уље, вино и тканине, а увозили су житарице, вуну, лан, конопљу, метале, ћилибар и мирисе.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 299-300. [цитат је прилагођен српском језику]

Хлеб је био главни састојак старогрчке исхране. Брашно с екористило и за неку врсту колача заслађених медом. За припрему хране користило се маслиново уље. Храна се зачињавала сољу, босиљком и наном. Од поврћа највише су користили роткиве , купус, краставце, артичоке, целер, сочиво, леблеблију, пасуљ, грашак и лук. Месо су јели ређе, због његове скупоће. Оно је било јело богова и грчких хероја. Недостатак меса у исхрани је надокнађиван рибом. Пијење млека су сматрали варварским обичајем. Од млека су правили сир

„Због опасности од заразе воду су ретко пили, па су од малих дана углавном пили разређено вино. Обичај пијења неразређеног вина сматрали су варварским.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 300. [цитат је прилагођен српском језику]

Становање

Владари и аристократија живели су у палатама јошп од најранијег доба грчке историје. Палате у Кнососу, на Криту, биле су украшене фрескама, а у Микени ограђене зидинама. Грци се нису користили луковима у градњи, па су све зграде имале квадратни изглед. Зграде су често биле повезане стубовима. Улице су биле уске, а зидови кућа танки. Куће богатијег становништва имале су дебље зидов украшене фрескама и купатила. Подови су често били покривени животињским кожама или покривачима од трске.

Класична Атина: лице и наличје

Забава

Грчке куће су биле скроне и због тога што су Грци много времена проводили изван њих. Већ ујутру су одлазили на главни градски трг (агору) и тамо време проводили у дружењу. Велики значај физичког развоја и неге тела у ратничким друштвима је усмеравао Грчке и на вежбалишта (гимназије), уз која су се често налазили паркови са библиотекама, где су се такође дружили, водећи дуготрајне разговоре. Увече су се са пријатељима састајали на гозбама, забављајући се уз храну, пиће, музику, плес и разговор. Популарно место за излазак била су и позоришта, у којима су гледали глумачка извођења књижевних дела, као и пригодне светковине одржаване у славу богова.

Класична Атина: породица или заједница

У част богова приређивана су и спортска и друга такмичења на којима су се забављали Хелени, од којих су најпознатије Олимпијске игре.

Одевање

„Током вечег дела грчке историје начин одевања врло се мало мењао. Мушкарци и жене носили су сличну од‌ећу израђену од вуне и лана, а на ногама сандале. Како би се заштитили од жарког сунца, Грци су носили разне врсте покривала за главу. У почетку су се одевали у једноставну дебелу вунену тунику без рукава или само с једним рукавом, а прса и десна рука често су им била откривена. Та врста од‌еће назива се ексомис. Током времена почели су носити вунену или ланену од‌ећу која је имала дуги или кратки облик с кратким рукавима или без њих. Наликовала је на кошуље које су се носиле на голо тело. Та врста назива се хитон. Дуги хитон угледници су носили свакодневно, а неопасаног су често употребљавали као спаваћу кошуљу. Кратки хитон носио се у борби, лову и разним свакодневним пословима. Хитони мушкараца израђивали су се у белој боји, а жена у разним бојама те с многим украсима и шарама. Химатиј се као огртач обично носио преко хитона. Био је то четвртаст комад тканине која се обавијала око тела од леве руке до испод десног пазуха и пребацивала се преко левог рамена тако да су десно раме и рука увек остајали непокривени. Када су излазиле на улицу, жене су такође носиле огртаче сличне химатију те дугу и широку хаљину без рукава с богатим наборима које су називали пеплос. У почетку се тај четвртаст комад одјеће закопчавао на раменима и везао у струку, а после су делови на раменима били зашивени. Био је начешће израђен од вуне.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 302. [цитат је прилагођен српском језику]

---