Узроци устанка
Током друге половине 18. века, османска држава се суочавала са дубоком унутрашњом кризом и слабљењем централне власти, што се директно одражавало на изузетно тежак друштвени и економски положај хришћанског становништва (раје). У Поморављу и Београдском пашалуку владала је општа јавна несигурност, а посебно тежак притисак је представљала самовоља локалних турских моћника и јаничарски зулум. Хришћански поданици били су оптерећени прекомерним дажбинама и изложени насиљу, те је међу Србима све више јачала дубока тежња за ослобођењем.
Прекретница у овим ослободилачким тежњама наступила је избијањем новог Хабзбуршко-османског рата (1788–1791). Хабзбуршки цар Јосиф II (1780—1790) рачунао је на подршку српског народа и стога је планирао подстицање народног устанка у Србији. Циљ Беча био је да се од самог народа створи добровољачка војска која би преузела значајан терет ратовања на овом бојишту и омогућила хабзбуршким трупама деловање на другим правцима. За тај задатак организоване су посебне добровољачке јединице, фрајкори.
Крајем 1787. године формиран је српски фрајкор под командом капетана Михаила Михаљевића, који је окупио добровољце пребегле из Србије и Србе настањене у Хабзбуршкој монархији. И пре званичне објаве рата у фебруару 1788. године, српски фрајкори су учествовали у аустријским покушајима напада на Београд у децембру 1787. и јануару 1788. године. Након ових окршаја, добровољци, међу којима су били Коча и његов брат Петар, ступили су у фрајкорске чете, тиме поставши језгро будућег ослободилачког покрета у Србији.
Кочино порекло, живот и питање имена и презимена
Коча је родом из села Пањевац у Левчу, у близини Јагодине, где се његов отац претходно доселио из Старе Србије. Иако тачна година његовог рођења није сачувана у црквеним књигама, према историјским подацима претпоставља се да је рођен око 1750. године. Одрастао је у Поморављу, а у младости се бавио сточном трговином. Као спретан трговац, оженио се девојком из имућне куће, развио је посао, стекао знатан иметак и успоставио широке везе са угледним људима и свештенством широм Београдског пашалука.
Како су се прилике погоршавале и све већи сукоби са локалним Турцима су избијали, Коча је у лето (јул) 1787. године, пола године пре званичног избијања рата, одлучио да са породицом, женом и троје деце, и братом Петром пребегне преко Дунава у Ковин. Смештањем породице на аустријском земљишту, Коча је обезбедио њихову сигурност и одмах се укључио у војне припреме, ступивши са братом у новоформирани српски фрајкор.
У народној традицији и историографији дуго су постојале недоумице око Кочиног идентитета. У српском народу и традиционалним списима вођа устанка упамћен је као Коча Петровић. Ово презиме је, према народном обичају у Србији, носио по своме деди Петру. Међутим, након преласка у Аустрију, војне власти Хабзбуршке монархије примењивале су праксу утврђивања презимена према именима отаца досељеника. Пошто му се отац звао Анђелко, у аустријским регрутним списковима и званичним војним актима забележен је и потписиван као Kosta/Kotscha Angelkovich (Анђелковић). Дакле, оба презимена су историјски тачна: Петровић је његово изворно родовско презиме из Србије, док је Анђелковић његово званично административно презиме.
Заблуда о имену Demeter Kocsa – У појединим немачким војно-историјским делима и енциклопедијским речницима (попут Geschichte der k. k. österreichischen Regimenter и Вредеових списа) Коча се погрешно наводи под именом Demeter Kocsa. Др Душан Пантелић је архивским истраживањима доказао да је реч о грешци немачких војних писаца. Наиме, у Банатском фрајкору је истовремено служио и потпоручник Стефан Деметер (Stefan Demeter), пореклом из Сибиња у Ердељу, који је командовао другом четом. Необавештени аустријски хроничари спојили су податке о овој двојици официра и од Коче Анђелковића и Стефана Деметера створили јединствено, фиктивно име Demeter Kocsa.
Почетак борби и ратни успеси (фебруар – април 1788)
Непосредно по објави Хабзбуршко-османског рата у фебруару 1788. године, Коча Анђелковић је са групом добровољаца прешао Дунав код Смедерева. Након учешћа у нападу на турске лађе, одвојио се од главнине аустријских одреда и са четрдесетак људи кренуо ка унутрашњости Србије са задатком да међу народом дели аустријске ратне прокламације и подстиче устанак. Захваљујући предратном угледу, трговачким везама и личној храбрости, народ му се масовно одазивао, те се његова чета брзо увећала са неколико десетина на више стотина, а потом и на преко хиљаду наоружаних добровољаца.
Током фебруара и марта 1788. године, Коча је низао војне успехе. У брзом налету протерао је османске посаде из Пожаревца, Хасан-пашине Паланке (Смедеревске Паланке), Баточине и Багрдана, ослободивши знатан део Поморавља и отворивши пут ка Крагујевцу. Заплењену храну, барут и стоку одмах је делио сиромашној раји и новопристиглим устаницима, чиме је стекао дубоко поверење у народу.
Најважнији стратешки подвиг Коче Анђелковића у овој фази рата било је запоседање и дуготрајна блокада Багрданског теснаца, кључног места у клисури Велике Мораве којом је пролазио главни Цариградски друм. Коча је са својим добровољцима контролисао леву обалу Мораве, док је његов брат Петар са седиштем у манастиру Раваници држао десну обалу. Овиме су потпуно пресекли везу између Ниша и Београда, онемогућивши Османлијама слање хране, муниције и појачања за београдски гарнизон.
У жестоким борбама код Јагодине, Ћуприје и манастира Јошанице, Кочине чете су разбиле неколико турских одреда и заплениле богате транспортне караване са намирницама и важним депешама намењеним османској команди у Београду. Захваљујући блокади Багрдана, Београд је изолован. Ове успехе аустријска команда и сам цар Јосиф II изузетно су ценили, војне власти су Кочи упутиле помоћ у муницији преко Пожаревца, а цар га је 10. априла 1788. године одликовао златном медаљом за храброст и ратне заслуге.
Однос са аустријском војном командом
Успешна блокада Багрдана и пресецање османских комуникација скренули су пажњу самог аустријског цара Јосифа II на Кочу Анђелковића. На предлог генерала Вартенслебена, цар Јосиф II је 26. марта 1788. године званично именовао Кочу за капетана (Capitaine-Lieutenant). Ово унапређење није било само признање за његове дотадашње победе, већ и покушај Беча да подигне његов углед међу устаницима и чвршће га веже за аустријске војне планове.
Након нових успешних окршаја код Багрдана, цар је 10. априла 1788. године одликовао Кочу златном медаљом за храброст. Ово високо одликовање упућено је преко команданта у Ковину (грофа Аспремона) са задатком да се Кочи свечано уручи у царево име. И поред војних успеха, у пролеће 1788. године Кочин одред се суочио са озбиљном унутрашњом кризом. Неродна година и престанак проласка турских транспората довели су до сурове оскудице хране и муниције. Пошто добровољци у овој раној фази нису примали редовну плату ни порције из аустријских магацина, притисак је пао на самог Кочу, због чега се део исцрпљених бораца почео разилазити кућама.
Након привременог повлачења из Поморавља почетком маја, у Ковину је дошло до сукоба између Коче и дела његових људи. Борци су се жалили генералу Аспремону да Коча и његов брат Петар не деле праведно заплењени плен. Аспремон је 6. маја 1788. саслушао обостране приговоре, Коча је прихватио да преда заплењену стоку (преко 140 волова, 60 бивола, 170 коња и 2.000 оваца) и новац ради продаје и праведне расподеле борцима, након чега је Аспремон привремено задржао златну медаљу док Коча поново не окупи чету.
Кључни моменат у дефинисању Кочиног даљег положаја одиграо се крајем јуна 1788. године: Незадовољан недовршеном војном помоћи Аустрије и спреман да напусти даље четовање, Коча је са неколицином сарадника отишао у Земун, где га је у личној аудијенцији примио цар Јосиф II. После дужег разговора, цар је са муком успео да га наговори да настави ратовање и пређе назад у Србију. На основу ове аудијенције донета је одлука да се Кочина чета преуреди и званично присаједини Српско-банатском фрајкору као трећа чета. Тиме су сви његови добровољци добили редовну војничку плату и дневну порцију брашна из аустријских магацина, а Кочи је коначно предата златна медаља. Од самосталног, харизматичног четовође, Коча Анђелковић је тада званично постао део регуларног аустријског војног система.
Кочина погибија (август – септембар 1788)
Крајем лета 1788. године дошло је до преокрета на бојишту. Османска војска, под предводништвом великог везира и сераскера Хасан-паше, покренула је масовну противофанзиву у источном Банату са циљем да очисти леву обалу Дунава и обезбеди речни пролаз ка Београду. Аустријске трупе су се пред овом снажном османском силом повлачиле, а након падоварских борби заузета је и важна Ветеранијева пећина. Убрзо потом, више хиљада турских војника, што шајкама на Дунаву, што копненим путем, кренуло је у наступање ка селу Брзаски.
У тој критичној ситуацији, капетан Коча Анђелковић је са својом четом Српско-банатског фрајкора заузео положаје код Брзаске, са задатком да пружи отпор и заштити збегове српских бегунаца. До одсудног сукоба дошло је 7. септембра 1788. године. Турске претходнице и одреди нападали су малобројније фрајкорце. Према историјским изворима и народном предању, Турци су уз помоћ локалних водича успели да зађу Кочиним људима са леђа и потпуно их опколе. Иако без очекиване подршке аустријске војске и у потпуно безизлазном положају, Коча и његови бораци прихватили су неравноправну борбу и пружили витешки отпор све док чета није разбијена.
Иако су прве несигурне ратне вести наводиле да је Коча погинуо у самом боју, архивска истраживања и сачувана историјска грађа потврђују његов трагични крај. Након што су му саборци посечени или савладани, капетан Коча Анђелковић је са око шездесет преживелих добровољаца пао у турско ропство. Заробљени фрајкорци одведени су у Текију на Дунаву, где се тада налазио табор великог везира. У знак одмазде због вишемесечне блокаде Цариградског друма и великих губитака које је нанео Османлијама, капетан Коча Анђелковић и његови саборци су у септембру 1788. године живи набијени на колац. Оваква сурова, мученичка смрт снажно је одјекнула у народу, начинивши од капетана Коче трајни симбол витештва и жртвовања за национално ослобођење.
Народни назив „Кочина крајина“
Иако је рат од 1788. до 1791. године званично био сукоб две велике државе, Хабзбуршке монархије и Османског царства, у народном сећању и српској историографији читав овај ратни период остао је упампћен под именом „Кочина крајина“. Аустријска команда је почетне војне терете и борбе у Поморављу готово у потпуности препустила локалним добровољцима. Гледајући Кочу Анђелковића како сам покреће народ, ослобађа градове и месецима пресеца турске транспорте на Морави, народ је стекао утисак да сам Коча води читаву „крајину“ (рат/борбу) против Турака, те је по његовом имену назвао читав овај рат.
Коча Анђелковић је у сукоб ушао са жељом за збацивањем турског јарма и коначним ослобођењем свог народа. Међутим, Хабзбуршка монархија је ове искрене народне тежње ставила у службу сопствених војно-стратешких планова, доделивши Кочиној акцији помоћну и ограничену улогу. Упркос томе што због недовољне подршке Аустрије устанак није остварио коначну победу на бојном пољу, Кочин покрет је оставио дубок траг.
Главна историјска заслуга Коче Анђелковића лежи у томе што је у народне масе унео дух националног отпора и независности. У борбама Кочине крајине и фрајкорским јединицама стасала је читава генерација будућих устаничких предводника, међу којима је био и сам Карађорђе, тада стекавши драгоцено војно искуство, познавање тактике и свест о могућности организованог оружаног отпора. Тиме је Кочина крајина постала директна духовна и војна претходница Првог српског устанка 1804. године.
Коришћена литература:
- Д. Пантелић, Кочина крајина, Српска краљевска академија (Посебна издања, књ. LXXVIII, Друштвени и историски списи књ. 32), Београд 1930.
- Историја српског народа IV/1, Српска књижевна задруга, Београд 1986.
