„Балкански ратови су припадали још увек „витешкој“ фази историје, у којој су се ратови званично објављивали, а ратни циљеви отворено формулисали и образлагали јавно, у медијима. Тако је и Србија преко медија обавестила јавност да у Балканским ратовима има два ратна циља ослобађање територија на југу (Косова, Санџака и Македоније), и излаз на Јадранско море, преко северне Албаније. Ако изузмемо осуде са левице, од Српске социјалдемократске партије, која је тврдила да је овај циљ империјалистички и да ће трајно посвађати српски и албански народ, јавност је у Србији снажно подржавала оба ратна циља доживљавајући их као легитимне и неопходне за будући развој земље.

Излазак на море слављен је веома емотивно, готово егзалтирано, чак и од иначе веома критичких интелектуалаца, какав је био Јован Скерлић. Због великог значаја овог ратног циља, српска војска је више пута покушала да га оствари. После успешних борби на Косову, део војске је 9. новембра 1912. године кренуо преко албанских планина ка Љешу. У прогласу команданта „албанског одреда“ је писало: „То је наша неодољива тежња, због тога и рат водимо (…) да нашој отаџбини отворимо слободан пут и за цео свет“. Међутим, излазак српске војске на море у новембру 1912. године, после десетодневног марша преко тешког терена у изузетно суровим зимским условима, увео је Србију у сукоб са интересима великих сила, у првом реду са Аустро-Угарском и Италијом, које су имале претензије на овај део Јадрана. Ове две силе ултимативно су захтевале повлачење српске војске објашњавајући да је северна Албанија сфера њиховог интереса. Ни државе Антанте, Француска, Велика Британија и Русија, нису биле спремне да због српског излаза на море уђу у сукоб са блоком Централних сила, па је притисак на Србију из оба блока био све јачи. Аустроугарска војска почела је са груписањем својих трупа на границама Србије.

Улазак српских трупа у Драч 29. новембра 1912. године додатно је заоштрио ситуацију, па су из Беча послата упутства дипломатским представницима да се припреме за објаву рата. У таквој ситуацији српска влада је била принуђена на повлачење. Да би у будућности спречиле овакве напетости велике силе су на првој седници Конференције амбасадора великих сила, одржаној 17. децембра 1912. године, донеле одлуку о признавању претходног месеца самопроглашене албанске државе, што је истовремено значило и да се српске трупе морају повући са мора.

Следећи покушај изласка српске војске на море догодио се у фебруару 1913. године. Од почетка рата црногорска војска је држала Скадар под опсадом. Међутим, значајнијег напретка у освајању овог града није било, османски гарнизон био је сувише јак. На позив краља Николе српска влада је у фебруару 1913. донела одлуку да у помоћ савезничкој црногорској војсци пошаље једну дивизију. Велике силе су поново одлучно реаговале. Наступила је Скадарска криза. Уз сагласност Русије, Конференција амбасадора донела је 23. марта 1913. године одлуку да Скадар припадне Албанији, што је значило да црногорске и српске трупе морају да се повуку. Да би у свом захтеву биле убедљивије, велике силе су организовале поморску блокаду обале од Бара до ушћа Дрима. Поново под снажним притиском великих сила (укључујући и Русију), српска влада је 9. априла 1913. године донела одлуку да повуће трупе које су опседале Скадар. Црногорске јединице нису одустале, па су 24. априла успешно окончале опсаду и ушле у град. То је довело до заоштравања кризе и аустроугарских војних припрема за објаву рата Црној Гори. На крају су и црногорске тру пе биле принуђене на повлачење.

Српска војска је имала још један покушај освајања северне Албаније. Било је то у септембру 1913. године. После низа учесталих упада албанских качака на територију од Призрена до Преспанског језера, која је после ратова 1913. године припала Србији, дошло је, последњих дана септембра 1913. године, до контраофанзиве српских трупа. Одговор Аустро-Угарске и њених савезница поново је био изузетно оштар. Ултиматум из Беча и демарши из Рима и Берлина, као и отворе на претња ратом принудили су српску владу да донесе одлуку о повлачењу и о коначном одустајању од ратног циља изласка на море.

Сва три покушаја освајања северне Албаније, преко изузетно захтевног планинског терена у јесењим и зимским условима, била су доказ важности овог ратног циља за српску владу. Била је спремна да се сукоби са великим силама и да ризикује да јој суседна монархија објави рат.“

Дубравка Стојановић, Прошлост долази, Библиотека XX век, Београд 2024, 35-38.