„Поштовање богова превасходно се односило на неговање култа. Побожност се испољавала кроз поступке којима је боговима указивана пажња.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 327.

За Старе Грке богови нису били далеки и неприступачни. Однос Хелена према боговима био је фамилијаран. Веровали су у њихово стално присуство и утицај у својим животима.

Хеленска религија није имала свог пророка оснивача који би саопштио вечну истину и поставио теолошки систем. Није било ни свете књиге у којој би то било записано. Самим тим није било ни друштвене групе тумача писања свете књиге, односно свештеника. У Хелади никада није постојао професионални свештенички сталеж. Приступ свештеничким дужностима у принципу био отворен сваком грађанину и обично био пролазан. Свештеничке дужности додељиване су државним службеницима. Тако у Хелади није постојала стална црквена организација. Није постојало ни црквено учење о правилима понашања.

Религијско искуство Грка је било изграђено на текстовима епске поезије, утемељитељима њихове културе. Та епика је настала на позадинама митских традиционалних приповести о божанствима и натприродним силама, које настањују свет и њима господаре. Хеленску религију је карактерисао антропоморфизам, односно приписивање људских особина боговима. Божанство је најпре препознато као конкретна личност из приповести, а потом илустровано у ликовним уметностима.

Богови и људи

„У раним епохама Грци су веровали слично многим другим народима: богови су изданци моћних, природних сила, или су то саме те спољне силе, које управљају светом, и потребно је бити у добрим односима с њима. То је и смисао повезивања с боговима (реч религија управо то значи). Али, не види се да су сами богови подложни законима који управљају људским понашањем. Напротив, има знакова да су неки изнад њих. Отуда, између теологије и морала не постоји стварна веза. Зато је Платон и желео да протера Хомерове богове из своје идеалне државе, а осуђивао је песнике који су ширили зле приче о боговима, њиховим међусобним борбама, љубомори, срџби, ратоборности.

Богови који нису морали или хтели да се понашају праведно, утицали су и на људе. Када је спартански краљ Клеомен пожелео да поступи неправедно, како би победио у рату, позивао се на то да се и богови тако понашају. Плутарх каже да је он, припремајући се на вероломство према Аргивљанима, рекао како се и међу боговима и међу људима сматра да је зло које неко чини непријатељима узвишеније од правде. Отуда, етика се код Грка развијала као филозофска дисциплина, ван теологије, за разлику од искуства хришћанског света.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 99-100.

Вера је уз језик највише повезивала Грке. Грчка религија спада у античке политеизме,  где је сваки бог имао одређену сферу утицаја. Стога су верници свима морали указивати извесно поштовање. Било је 12 главних богова (Зевс, Хера, Атена, Аполон, Артемида, Посејдон, Афродита, Хермес, Хефест, Арес, Деметра, Дионис) и безброј мање битних. Главни богови су углавном приказивани као браћа, сестре или деца Зевса, „оца богова и људи“.

„Сматрало се да већина њих највећи део свога времена проводи у Зевсовој палати на божанској планини Олимп, живећи ту као велика раскалашна породица. (Када нису били на Олимпу, веровало се да пребивају у својим омиљеним градовима). То су, дакле, били Олимпљани. Насупрот њима стајала је не тако јасно одређена скупина хтонаца (од речи хтон – земља), богови земље и подземља, окупљени око Хада, бога смрти, и његове злосрећне жене Персефоне.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 320.

Богови са Олимпа

Богови су имали различите епитете. Они су указивали на силу ради које се верник обраћао богу.

„Богови су имали људски облик, долазили су на свет рађањем, а могли су имати и полне односе, али нису јели људску храну и никако нису старили или умирали.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 320.

„Антропоморфни политеизам, где је божанство виђено, пре свега, као конкретна личност из приповести и, потом, учињено видљивим посредством представе која га илуструје, подразумева мноштво важних последица. С једне стране, он искључује свемоћност и, на неки начин, свезнање, како појединих божанстава тако и њиховог врховног божанства, Зевса. Тамо где постоји свемоћ, очигледно, не постоји приповест, јер она захтева плуралитет активних субјеката, чија се снага и намере ограничавају и међусобно условљавају, производећи тако наративни заплет. Зевс није могао да одлучи непосредно и сам исход Тројанског рата без превладавања отпора, постизања споразума и смишљања сложених планова, иако је он најјачи међу боговима.

С друге стране, оно што одваја богове од људи свакако је, изнад свега, њихова снага: они су далеко „најјачи“. Ово потиче како на примарног искуства о постојању натприродних сила које делују у свету, тако и из поетског чина представљања божанства путем пројекције, до ивице херојских врлина. Богови се одликују на основу специфичног простора, над којим се врши њихова моћ, иако су, пошто то нису концептуалне апстракције него конкретне личности, они, обично вишефункционални ликови, чије се моћи често простиру на више сегмената, преплићући се и укрштајући се међу собом.“

Марио Веђети, Човек и богови, Ликови Старе Грчке, Београд 2007, 282-283.

„Поред богова и људи постојао је и трећи сталеж – сталеж хероја. Појам „херој“ имао је у грчкој религији тачно одређено значење: херој је личности мање моћне од богова, у чију славу постоји култ. Пошто су за хероје махом узимани давно преминули смртници, средишње место таквих култова по правилу је била његова гробница. Међутим, у овај сој временом су се умешале многе мање значајне натприродне личности разних врста, тако да је понекад – на пример, у случају Херакла – тешко разграничити хероја и бога. […] Чак и историјске личности које би исказале изузетне способности – ратници, спортисти, оснивачи колонија – могле су да постану хероји. На популарност хероја можда је више од свега другог утицала њихова везаност за одређену област. Херој је задржавао територијалне и личне везе из свог смртног живота. На његову помоћ могли су да рачунају људи који су живели у близини његове гробнице или припадници племена чији је он био оснивач. Док је богове морала да дели са целим светом, једна сеоска или родбинска заједница могла је да полаже искључиво право на неког хероја. (Херакле и његова панхеленска распрострањеност представљају редак изузетак.) Стога су култови хероја служили као најбољи ослонац за успостављање оданости према ужој заједници; а хероји су уопште схватани као моћни помагачи месног становништва, нарочито у боју, свом природном пољу деловања.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 321-322.

У грчкој религији није било институције цркве. Дакле, није постојала никаква верска организација која би могла да шири морална учења, развије доктрину или наметне неки облик правоверја. 

„У грчкој су власт у верским стварима имали они који су држали световну власт: у домаћинству је то био отац, у раним заједницама краљ, у развијеним градовима-државама званичници, или, чак, скупштина грађана. […] Сваки бог је имао своје свештенике, али свештенички положај подразумевао је само повремене обавезе, чије извршавање није захтевало нарочите способности или обуку. Није постојао никакав институционални оквир који би уједињавао свештенике у јединствен друштвени слој са посебним интересима. Једини истински верски професионалци у Грчкој били су пророци. Они су били значајне личности, јер су знамења посматрана уочи многих заједничких подухвата, од испловљавања колониста, преко отпочињања војног похода, до ступања у битку. Као тумачи божанске воље, пророци су могли доћи у сукоб са световним плановима војсковођа и политичара.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 325.

О пореклу богова говорило се у песмама Хомера и Хесиода.

„Ипак, сви су знали да музе које су надахњивале епске песнике, поред истине, казују и лажи, док су се Хомеров и Хесиодов приказ божанске генеалогије разликовали у многим појединостима. Такве неусаглашености нису никога забрињавале, нити се осећала потреба за преиспитивањем сопствене савести пре него што се отворено доведе у сумњу или оспори неки традиционални мит. Пошто није било цркве није било ни јеретика. Као најочигледнији случај намеће се светогрђе у свим својим облицима (укључујући, на пример, обесвећење мистерија). Исто тако, могао је бити у питању злочин за који је оптужен Сократ – „непоштовање богова које поштује град“. То је значило да је појединац поставио себе изван друштвених норми на начин који се није могао трпети.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 326.

Култови

Верске обавезе за многе је обављао неко други уместо њих: отац је приносио жртве у име целе породице, док су магистрати то чинили за цео народ. Богови су се више истицали снагом и вештином негом моралним врлинама. Веровало се да су богови на страни добрих људи.

„Суштина свега остао је формални култ. Његов најзначајнији облик било је приношење жртве. Обично је жртва била животиња, али постојале су и „бескрвне“ жртве у житу, колачима, воћу и сличном, које су понекад приношене уз животињске , а понекад су приношене уместо њих. Грчки верски календар био је списак жртвовања. Прописивали су ког дана се дарује одређени бог или херој и чиме. Најуобичајнији облик жртвовања било је спаљивање бутних костију заклане животиње, умотаних у сало, на уздигнутом жртвенику. Пошто би се тако одужили боговима, учесници обреда би скували и појели месо. Богови су морали да добију свој део од свих људских добара – прве плодове жетве, десетину од улова, део ратног плена и слично – што је представљало дар боговима због благодети коју су уделили. Код жртвовања животиња очигледно је да су богови добијали само онај део који се није могао јести. […] Такође, боговима је било мило када се у њихову част изводе приредбе у којима су људи највише уживали. Међу таквим облицима исказивања поштовања према боговима били су певање и играње, хор и спортска такмичења. Велике панхеленске игре и велике атинске драмске светковине удаљиле су се од својих почетака, али су у суштини остале верске церемоније. […] Обред је пратила молитва. […] Верник је сматрао да својим поклоном стиче извесно право на оно што захтева за узврат, у склад са начелом „do ut des“ („ја дајем да би и ти дао“). […] Свако је давао онолико колико је могао да одвоји од онога што је имао. Грк се није стидео да каже боговима како би, да је мало богатији (а богатство је дар богова), могао да донесе обилније понуде.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 329-332.

Религија и друштво

Грци, подељени у бројне државе, као народ су били одређени тиме што су одавали почасти истим боговима и поштовали иста панхеленска светилишта и светковине.

„Панхеленска светилишта била су велика састајалишта у којима је човек могао да се покаже пред публиком из целе Грчке. Можда најзначајније међу њима били су Делфи, смештени на падинама планине Парнас у средњој Грчкој. Њих је највише прославило Аполоново пророчиште, које помиње већ Хомер, али касније су ту одржаване и велике спортске свечаности. Њихов главни супарник по значају била је Олимпија, место у области Елиди на Пелопонезу, посвећено Зевсу, где су одржаване најстарије и одувек најугледније спортске игре.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 333.

Делфи су за античке Грчке били центар света.

„Делфи су били познато пророчиште у којем се могао тражити одговор од бога Аполона о најразличитијим питањима. Са пророчиштем се комуницирало преко тамошњих свештеника који би поставили питање божанству које би одговорило кроз младу девојку, Питију. Питија би запала у екстазу или транс и саопштила одговор који су једино свештеници могли да протумаче. Пророчиште је обично пружало јасне и једноставне савете о свакидашњим питањима, али је било познато по двосмисленим и зато често погрешно протумаченим одговорима у одсудним ситуацијама. Можда је најпознатији такав одговор добио Крез, краљ Лидије, када је упитао пророчиште треба ли да пође у рат против Кира и Персије. Одговор пророчишта гласио је овако: „Пођеш ли у рат, срушиће се једно велико краљевство.“ Крез је тај одговор протумачио као добар знак, пошто није схватио да ће се срушити управо његово краљевство.“

Јун В. Иденг, Историја Рима I, Лозница 2020, 45.

„Циљеви вере били су практични и овоземаљски. Важан задатак био је да се појединац уз одговарајуће обреде проведе кроз важне животне прекретнице, од рођења, преко сазревања, до венчања и смрти. […] Опасне делатности, попут морепловства или ратовања, захтевале су посебну заштиту богова и за њих је било везано прегршт разних обреда, а у историјском раздобљу још увек се може наићи на примере веровања у то да су неки брод или војска у невољи спасени захваљујући непосредном мешању богова и хероја. Занатлије су, такође, имале своје божанске покровитеље којима су се обраћали. Најзад, у друштвеним, правним и чак трговачким односима било је сасвим уобичајено да се богови обредом жртвовања призову као сведоци чина полагања заклетве. Изнад свих осталих практичних благодети којима су се Грци надали од богова истицале су се пророчки савет и исцељење. Пророчанства су добијана од пророчишта, као што је било Аполоново у Делфима, од путујућих продаваца пророчанстава који су носили са собом пророчке књиге или од пророка који су одређивали знамења по изнутрицама жртвених животиња и лету птица.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 334-335.

„Грчка политеистичка религија обилује поукама и порукама које су обликовале хеленски дух, морал и поглед на свет, и Грци су од својих богова често тражили и очекивали савет и охрабрење у многим свакодневним, а нарочито у преломним животним ситуацијама. Постојала су велика и значајна пророчишта, која су ценили и чак их посећивали и неки странци, не-Грци (варвари), и поруке које су се тамо добијале биле су предмет свакодневних разговора и расправа, сложених тумачења, историјске и уметничке обраде.“

Жељко Бралић, Античка Атина као друштво учења, Београд 2022, 115.

Лечења

„Што се тиче исцељења, богова и хероја, који су се бавили тиме, било је широм Грчке […] Најраширенији исцелитељски поступак била је инкубација: болесник преспава једну ноћ у храму, а бог му се појави у сну и да му чудотворни лек или му, у најмању руку, пропише одређено лечење. Најуспешији међу таквим култовима био је Асклепијев у Епидауру, где је сачуван натпис на којем су забележена његова чудесна излечења.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 334-335.

Загробни живот

Након смрти, према Хомеру, човекова утвара одлази у подземни свет, осуђена на суморно, једнолично, бесмислено битисање у облику сенке. Блаженство и казна били су намењени мањем броју одабраних хероја. У класично време постојао је обичај да се покојницима доносе дарови у храни и пићу. У Атини је то био услов за добијање наслеђа, па када је наслеђе било спорно долазило је до беспризорних такмичења у изражавању жалости на овај начин. Није постојала јасна представа о загробном животу. Кружиле су неке приче о кажњавању и награђивању у подземном свету, али се у њих само делимично веровало. Тако је однос према загробном животу у Атини остао испуњен неизвесношћу.

„За Грке није постојала никаква сила осим богова, никакав ђаво, која би се могла окривити за постојање невоља.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 339.

Радикална учења

„Крајем 6. века, Питагора је учио да се душе после смрти селе у друга тела, како људска тако и животињска, па је са гнушањем гледао на коришћење меса у исхрани, проглашавајући то једним видом људождерства. Као вегетаријанци, његови следбеници нису могли имати приступ у главне установе друштвеног живота; живели су у самосталним, затвореним заједницама, потчињавајући се строгим правилима понашања. Вероватно у истом раздобљу, почеле су да се појављују песме, приписиване митском певачу Орфеју, чија је главна порука била да су људи загађена бића, крива за многа недела, почев још од њихових злочином укаљаних предака, опаких титана који су рашчеречили и појели младог бога Диониса. Као и за питагорејство, за орфизам је једење меса представљало додатно загађивање које се понавља из дана у дан. Ко је желео да избегне казну у наредном утеловљењу или на другом свету, морао је да „очисти своју душу“. У ова два међусобно повезана покрета (најбоље нам их дочарава Емпедоклова песма Очишћања) налазимо мноштво појава нетипичних за грчку религију: аскетизам, заокупљеност загробним животом, одбацивање световног друштва, схватање да постоји посебан религиозни начин живота, учење о кривици и спасењу. Стога се не сме искључити могућност да су они настали под спољним утицајима (Херодот је веровао да је Питагора своја учења преузео из Египта). Још један значајан чинилац био је, без сумње, растући индивидуализам архајског грчког друштва, који је слабио традиционалне родбинске везе и подстицао на потрагу за личним спасењем. Неке од ових идеја су изгледа оставиле трага у елеусинским мистеријама, док се значајан питагорејски утицај може осетити код Платона. Међутим, овакви покрети остали су маргиналне појаве, проналазећи највећи број следбеника на ободима грчког света, нарочито у Италији и на Сицилији „

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 337.

Критика

Хеленска религија је опстала више од хиљаду година. Критика је почела у VI веку пре нaше ере, са Ксенофаном, који је рекао да су „Хомер и Хесиод све боговима приденули што год је у људи срамота и прекор: да краду, да чине блуд и једни друге да варају.“ Митови су преправљани, тумачени као алегорије или једноставно одбацивани као нешто у шта не треба веровали (Платон). Изразити атеизам остао је практично непознат.

Култ владара

„Установљење култа владара често се сматра знаком опадања религије. Колико нам је познато, такву почаст први су указали Самљани спартанском војсковођи Лисандру крајем V века, а касније су је стекли Александар и броји хеленистички краљеви. То је несумњиво била коренита промена, али стварни предуслов за њен настанак није био губитак вере, него губитак политичке слободе.“ 

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 342.

„Божански краљеви нису заменили старе богове, него су заузели место поред њих […] Богови су наставили да живе. У II веку нaше ере традиционална религија још увек је могла да задобије искрену приврженост једног култивисаног човека кaкав је био Плутарх. То је и даље била она стара религија коју ће надвладати хришћанство.“

Роберт Паркер, Грчка религија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 342.

1. По чему се религија античких Грка разликовала од религије данашњих Грка?
2. Шта је антропоморфни политеизам?
3. Ко су били хероји код античких Грка?
4. Шта значи да је Херакле имао панхеленску распрострањеност и зашто је то било неуобичајно?
5. Ко су били једини верски професионалци у античкој Грчкој и зашто је њихова делатност упадала у конфликт са властима?
6. Ако су Хомер и Хесиод приказали божанску генеалогију, шта су нам они о старогрчким боговима саопштили?
7. Шта је представљало суштину религијског обреда код античких Грка?
8. Која је била најпознатија религијска манифестација античких Грка?
9. Зашто је религија, уз језик, била најважнија каратеристика грчког народа?
10. Где је за античке Грке био центар света и зашто баш тамо?
11. Коме је помагао Асклепије?
12. Ко је био ђаво у религији античких Грка?
13. Да ли је било атеиста код старих Грка?
14. Да ли су сви веровали у религијске митове и зашто?
15. Како је губитак политичке слободе утицао на промене у религији?