Успон Македоније под Филипом II

„Македонија, раније слабо и нестабилно краљевство на северу Грчке, постала је под краљем Филипом II водећа држава Грчке и читавог Балкана. Под његовим сином Александром, постаће најмоћнија (и највећа) држава читавог света.“
Немања Вујчић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 122.

Македонија је била краљевина у планинској области северно од Хеладе. Уздигла се у 4. веку, за време владавине краља Филипа II (359-336).

„Када се чинило да су могућности за унутрашње оздрављење грчке политике пропале, на периферији грчког света почела се уздизати Македонија. Та стара краљевина по много чему хеленска, а по много чему не преузела је с временом хегемонију у грчком свету, да би га потпуно променила, а потом срушила и Персију.

Успон Македоније повезан је с Филипом ІІ, македонским краљем који је прво осигурао своје северне границе према варварима. Рударством је обезбедио довољно новца за вођење амбициозне политике, а потом је освојио неколико градова којима је угрожена позиција Атине на северу Егеја. Филип је, захваљујући стрпљивој, али енергичној политици, успоставио контролу над приобаљем, заправо преузео је читаву обалу од Термопила до Пропонтиде, почео је да изграђује флоту и проширио је своју власт у унутрашњости Тракије. Већ крајем педесетих година IV века изгледало је да ће Филип успети да уједини Грчку, оствари хегемонију која је раније припадала Спарти, Атини и (накратко) Теби, а пратио га је глас да је његов прави циљ да у име уједињеног Хеленства зарати против Персије.

За многе Грке, нарочито Атињане, то је било такорећи погрдно; наиме, они су доживљавали Филипа као варварина, а македонска (или било која друга) монархија била је неприхватљива за њихова политичка уверења, док је сама Македонија била варварска земља, на ободу грчког света, а никако у његовом средишту. За грчко, нарочито атинско одбацивање Филипа било је много разлога, осим основне жеље да се сачува слобода и не падне у ропство: Филип је био апсолутистички владар, груб и неотесан. Ипак, он је био привржен грчкој култури, несрећан што га је стицај околности натерао да буде непријатељ Атине. Био је окружен не само осионим македонским ратницима који су пијанчили већ и деликатним филозофима, од којих је сигурно најпознатији био сам Аристотел, учитељ његовог сина Александра.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 103-104.

Филип је успео да покори суседне територије. Најзначајније је било освајање Тракије на истоку. Та област је била богате рудницима злата и сребра. Средства из рудника су омогућила богаћење Македоније. Новац је искоришћен за освајачке ратне походе.

У склопу ратних припрема је извршена реорганизација војске. Основу македонске војске чинила је фаланга – јединица густо збијених редова тешко наоружане пешадије. Елитне коњичке јединице „пратиоца“ чинила је македонска аристократија.

Филип се умешао у хеленске послове користећи се међусобним сукобима полиса. Главни македонски супарник у Хелади била је Атина. Главни Филипов противник у Атини био је беседник Демостен, који је у народној скупштини својим чувеним говорима, названим филипике упозоравао Атињане да ће им македонски краљ Филип угрозити слободу. Нису сви истакнути атински политичари делили Демостенове ставове о Филипу. Неки су подржавали планове македонског краља. Такође чувени атински беседник Исократ је у Филипу видео личност способну да уједини Хелене, учини крај њиховим размирицама и окупи их у новом походу на Персију, који би им омогућио освету за порушене светиње у Хелади, ослобођење малоазијских Хелена и могућност да владају богатствима Азије.

Одлучујућа је била битка код Херонеје у Беотији 338. године, где су Македонци поразили Атину, Тебу и савезнике. Након покоравања Хеладе, Филип је на свехеленском конгресу у Коринту 337. године оформио хеленски савез за поход на Персију. Од значајних хеленских полиса на овај скуп своје представнике нису послали само Спартанци.

„Филип II Македонски је, освојивши већи део Грчке, послао Спартанцима ову поруку: „Саветујем вам да се одмах покорите, јер ако са својом војском уђем у вашу земљу, уништићу ваша поља и побити ваш народ, а ваш град ћу сравнити са земљом. Спартанци су му одговорили једном једином речју: Ако… Храброст им се исплатила. Филип их је оставио на миру.“
Ian Crofton, Povijest bez dosadnih detalja, Zagreb 2009, 13. (цитат је прилагођен српском језику)

Зашто је Спарта пропала?

У припремама за поход на Персију Филип II je убијен 336. године, на свадби своје ћерке. Убио га је припадник његове телесне гарде, а његов мотив је остао непознат. Претпоставља се да је мотив био личне природе, или да је поткупљен персијским новцем, иако није искључено да је била умешана и македонска аристократија и Филипова бивша жена Олимпијада, која је отишла брату, краљу Епира. Када је Филип страдао, Олимпијада се, са сином Александром, вратила у Македонију, након чега су побили све сроднике, да им не би били конкуренција за власт. Поштедели су само Александровог полубрата који није био ментално здрав, па се није сматрао способним да влада. Филипа је наследио син Александар.

Како је Александар III Македонски постао Александар Велики и како му се царство распало

Александар је успео да заврши шта је Филип планирао.

“Иако се поносио својим војним успесима, Филип је далеко више ценио своју дипломатску вештину. Сматрао је да војну вештину треба употребити само тамо где је то неопходно, а да се велике победе могу остварити дипломатијом и новцем… Неке политичаре поткупио је новцем и даровима и они су постали вође „македонских“ странака по хеленским полисима“

Дипломатски геније Филип II Македонски

Атињани нису заборавили свог великог државника Демостена и на његовом споменику су уклесали натпис са следећим текстом: „Да ти је, Демостену, снага била једнака памети, не би Хеленима завладао ратоборни Македонац“.