21. децембра 2025.

11–16 minutes

„Beћ y 8. и 7. веку пре Хр. Грци су се показали као живахан и талентован народ, склон трговачким и истраживачким подухватима, обдарен немалом вештином и самосвојношћу у ликовним уметностима, богат легендама о херојима и, изнад свега тога, изузетан по песничком стваралаштву које је на веома складан начин изражавало широк опсег људских искустава и осећања. Да нису постигли ништа више од тога, они би опет привукли нашу пажњу као најзанимљивији и најсимпатичнији антички народ. Међутим, они су отишли даље и додали наведеним достигнућима још многа друга. Додавали су на многим пољима: у уметности, књижевности, математици, астрономији, медицини, државној организацији, да поменемо само неколико. Ипак, можда се као најзначајнији појединачни допринос може издвојити филозофија. Њен настанак и развој једна су од главних нити из којих је изаткана културна историја Грчке 6. и 5. века.“

Мартин Вест, Рана грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 128.

Филозофијом се у антици називало целокупно знање. Сама реч на грчком значи „љубав према мудрости“. Филозофија у данашњем смислу настала је у Грчкој у VI веку пре наше ере. Првим правим филозофом сматра се Талес из Милета у Малој Азији, уз чију обалу је острво Самос, одакле је и Питагора, који је своју делатност наставио у Кротонеу, на југу Италије, где је основао филозофску школу и први употребио појам филозофија. Најпознатији је по математичкој теореми, бавио се и теоријом музике, а први је који је тврдио да је Земља округла. Живео је у другој половини VI и почетком V века пре наше ере. У V веку су деловали софисти, филозофи који су били и путујући учитељи, који су предавања држали за новац.

„У петом веку појам софист означавао је (путујућег) учитеља, истакнутог зналца у некој вештини или уметности. Они су били рационалисти и просветитељи, људи који су покретали идеје гајећи притом индивидуализам, важну особеност грчког духа. Чувени софиста био је Протагора, близак Периклов пријатељ, човек високог интелекта и различитих интересовања. Касније, углавном захваљујући Платону, термин софист добио је негативан призвук. Софисти, по раширеном грчком схватању, били су људи који су злоупотребљавали знање и мудрост, који су манипулисали људима, који су свесно хтели да преваре публику доказима у које ни сами нису веровали. Као такве, софисте је заправо означио у Платоновом тексту управо један прави софист, Сократ из Атине. Софизам добија свој политички израз: техника заваравања масе, демагошких говора, злоупотребе логике, која је посебно долазила до изражаја међу демагозима у Атини у периоду кризе у IV веку, али и раније, у доба Пелопонеског рата.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 95.

Да буде софиста одбијао је да чини Атињанин Сократ (470-399), који је подучавао кроз дискусије свуда и са свима, „упућујући свима оно онеспокојавајуће и крајње неомиљено питање: Разумеш ли ти о чему говориш?„. Сократова етика се заснивала на самоусавршавању, које се темељило на знању.

„Најзначајније чињенице о Сократу јесу да је сав свој живот посветио филозофији и да је осуђен на смрт због своје интелектуалне делатности, под оптужбом да је уводио нова божанства и кварио омладину. Није незамисливо да су се иза овога налазиле скривене политичке побуде, с обзиром на то да је Сократ био повезан са многим аристократима који су учествовали у обарању демократије, али мржња према њему произлазила је, бар делом, из дубоког нерасположења широких слојева према филозофији.“

Џулија Анас, Класична грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 291.

Трагичан је био завршетак живота славног мислиоца.

„После протеривања олигарха, у Атини је завлада та екстремна демократија, непомирљива према својим противницима, па чак и филозофима који нису одобравали неограничену власт народа. Како је то изгледало, добро сведочи процес против Сократа, Алкибијадовог учитеља, јунака из Пелопонеског рата и познатог филозофа којег је Делфско пророчиште означило као „најмудријег међу Грцима“, будући да је био свестан свог незнања, тј. ограничености људског знања. Иако је био противник крајње олигархије из 404. године, Сократ је, пет година касније, изведен на суд због тога што је, како је тврдила тужба, уводио страна божанства и кварио омладину. Тужба се усредсредила на другу оптужбу, а иза свега је стајала политика: Сократ је био близак с људима који нису били пријатељи екстремних демократа. Он је одржао један непомирљив говор у своју одбрану и после тога био је осуђен на смрт. Одбио је да побегне, како су му пријатељи саветовали, желећи да се покори законима, макар они били неправедни. Попио је отров и умро, протествујући против света који није поштовао истину.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 92.

Најзначајнији Сократов ученик био је Платон (427-347), који је у 40. години свог живота (388. пре наше ере) основао филозофску школу по имену Академија. Названа је по месту где се налазила, вежбалишту у врту посвећеном хероју Академу, чије име значи „из мирног краја“. Ту се Платон и преселио и Академија му је заменила породицу коју није имао. Циљ Академије је био да образује и васпита нову аристократију, не по рођењу, већ по духу, која ће етичко – политичке идеје оснивачеве раширити по целом свету хеленском и где буде могуће остварити их. Рад у Академији је прекидао два пута приликом путовања на Сицилију, где је боравио три пута, на дворовима сиракушких тиранина Дионисија старијег и Дионисија млађег. Тамо је безуспешно покушао да у пракси спроведе своју теорију о идеалној држави, забележену у делу Држава, у којем се залагао за софократију – владавину најмудријих. Поред Сицилије путовао је у Египат и јужну Италију. Академија је укинута тек 529. године, од стране цара Јустинијана.

Уобичајена форма Платонових дела су дијалози.

„Уместо да нам намећу некакве поруке. Платонови дијалози нам само предочавају да постоји проблем и да његово решавање захтева суочавање доказа и размишљање.“

Џулија Анас, Класична грчка филозофија, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 293.

Форму дијалога Платон је изабрао због дијалектичког метода доказивања истине, усвојеног од Сократа. Сократ је и најчешћи јунак Платонових дијалога. С обзиром да Сократ иза себе није оставио никакве рукописе, већ су нам његови ставови познати само на основу његових ученика (Платон, Ксенофонт, Есхин…), тешко је утврдити шта је код Платоновог Сократа сократско, а шта Платоново. У избору тема својих дела Платон се водио актуелношћу. Сматрао је да то човек дугује своме полису. Платонови дијалози били су философски одговори на актуелне теме. Већина дијалога носи имена по знаменитим Атињанима.

Платон је желео да ослика идеалан полис у коме не би било проблема. Зато се бавио свим аспектима живота. То је све требало прописати, и то тако да је могло да се живи. У почетку је био строг, а касније је био толерантнији, јер је схватио да такви захтеви нису оствариви, да је његов идеализам утопијски. У дијалогу Држава Платон говори о идеалном облику државног уређења. У таквој држави је појединац потчињен држави и присутна је сталешка подела, где свако обавља свој посао за који је унапред предодређен. Лоша страна Платоновог идеализма је што у њему има зачетка тоталитариних режима, који ће се негативно испољити у XX веку наше ере. Писао је и о образовању деце, а ту је као узор истако Спарту. Заступа је конзервативне и традиционалистичке ставове. Као идеално друштво види земљорадничко. Трговину и поморство је сматрао нечасним занимањима, и зато каже да треба живети даље од мора (оно је „извор сваког неваљаштва“). Критикује Хомера, софисте, хеленску опседнутост позориштем, а ратове са Персијом не сматра као већина поносом, већ срамотом за хеленски свет, пошто су се неки борили на страни Персије. Поред ових тема значајно место у држави заузима и тема добра, коју Платон сматра најважнијом.

„Платон је сматрао после две и по хиљаде година историјског искуства, рекло би се, помало наивно да власт за коју су се Грци четвртог века борили с толико страсти и бескрупулозности треба поверити филозофима: „Ако у државама не постану филозофи краљеви […] или, садашњи краљеви и властодршци не постану прави и добри филозофи, и ако обоје, државна власт и филозофија, не постану једно, онда […] неће престати несреће не само за државе, него за људски род“. Знање, разум, уздржаност требало би да буду основне вредности политичког живота. Платонови филозофи који треба да управљају полисима, нису само мудри већ и праведни.

При крају свог живота, средином IV века, Платон је саставио једно дело „О законима“, где је идеалистички описано уређење полиса, али полиса који би се заправо у основи разликовао од дотадашњих, који су се тада разарали међусобним ратовима и унутрашњим сукобима. Платонова идеална држава била је једна земљорадничка колонија, далеко од мора море је доносило, сматрао је филозоф, лоше обичаје и будило је грамзивост. У том граду, увек би се водило рачуна да број земљишних парцела остане исти (дакле, предвиђена је једнакост гра-ђана), а песништво је требало ограничити, како рђаве идеје не би угрозиле овај склад. Али, управа би била у рукама једног човека, доброг и просвећеног вође, законодавца. Монархистичке тенденције епохе налазиле су места у овом Платоновом делу.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 97-98.

Два вероватно најпопуланија Платонова дијалога су Тимеј и Критија, и то јер су рђаво тумачени. У Тимеју се наговештава мит о Атлантиди. То је острво на западу које води рат против праисторијске Атине. На крају и једни и други страдају у цунамију. Тај дијалог се бави и физиком, постанком света (теологизирано). Други дијалог је краћи, незавршен, и описује Атлантиду. Почињу као слободољубиви људи, али их касније обузима жеља за имањем и јављају се моралне грешке. То је навело на идеју да је Атлантида стварно постојала. Атлантида у ствари никада није постојала, то је негативна парабола, симбол, друга страна Атине. Критија је приказ пропасти империјалистичке Атине. Цунами је Платон узео из реалног живота, јер га је подсетио на атински империјализам.

Најзначајнији Платонов ученик био је Аристотел (384-322), родом из Стагире на Халкидикију. Са 17 година Аристотел је дошао у Атину и ступио у Академију, у којој је остао пуних 20 година, све до смрти Платонове. Рано је стекао угледан положај у Академији, па је и сам од ученика постао учитељ. После Платонове смрти основао је филијале Академије, најпре у Асосу у Малој Азији, а потом и на Лезбосу. Боравио је у Македонији као васпитаник младог престолонаследника Александра на двору македонског краља Филипа II. Та епизода имала је необично мало утицаја на обојицу. Аристотел је завршио своју васпитачку мисију са Александровим ступањем на престо. По повратку у Атину, следеће године, отворио је у Лицеју (вежбалишту посвећеном Аполону Лицејском), своју властиту школу, којој је основа успостављена у ранијим филијалама Академије. Аристотелови ученици добили су име перипатичари, и то, или, као што једни мисле, отуд што је Аристотел учио шетајући се, или, као што други мисле, отуд што је учио у врту. У својој школи деловао је оснивач 12 година. Умро је у Халкиди на Еубеји, где се повукао под притиском антимакедонске струје у Атини, после смрти Александрове.

Један од највећих Аристотелових зборника био је Државни устави у 158 књига, од којих је у свакој био приказан устав једне државе. И од ових списа сачувани су само одломци. Дело Атински устав се дели на два главна дела: историјски и систематски. У историјском делу Аристотел излаже историју атинског устава од најстаријих времена до свог доба. У систематском делу Аристотел наводи уређење Атине какво је било у његово време. Аристотелова Политика представља теоријску расправу о полису и низ систематских савета како да се хеленски проблеми превазиђу. Аристотелови политички погледи су, као и код Платона, погледи традиционалисте. Налазећи се на хронолошкој граници два света Аристотел је истовремено припадао и култури Старе Хеладе и новом веку цивилизације коју је створио Александар. Поред политике и етике (карактеристични за Платона) Аристотел се бавио и логиком, природним наукама (био је први биолог), метафизиком и естетиком.

Најзначајније филозофске школе у хеленистичком периоду биле су стоичка и епикурејска школа, исто из Атине.

„У хеленистичким краљевинама, па и у градовима, политика је играла знатно мању улогу него раније, у класичној епоси; тако су постепено нестајале теме повезане с положајем појединца у полисној заједници, познате у грчкој филозофији од Сократових времена. Уместо тога, аполитични хеленистички филозофи препоручивали су људима да сачувају независност духа без обзира на спољно окружење. Уместо сукоба с политиком, утицаја на политику, филозофија је саветовала, у већој или мањој мери, равнодушност према јавном животу и помирљивост или пасивност према власти. Додуше, једва да је замисливо нешто друго у апсолутистичким монархијама.

Прва од две школе која је сузбила утицај Аристотелове Академије била је стоичарска школа. Стоици су били филозофи који су поучавали да се свет равна по божјој вољи која је заснована на рационалним принципимате да човек не треба да поставља тешка питања и нарочито не треба да тражи одговоре на њих. Уместо тога, људи би требало да живе у складу с божјом намером, развијајући врлине као што су умереност, храброст и праведност. Дакле, стоицизам је претежно етичко учење. Зачетник стоицизма, Зенон из Атине, подучавао је да „ми треба да сматрамо све људе друговима и суграђанима“. То схватање добро се уклапало у космополитска схватања хеленистичког света, а и утирало је пут хуманизму; нешто од стоичарских схватања касније је нашло свој израз у хришћанству, колико год да га је оно превазилазило.

Оснивач друге, стоицима ривалске, школе био је Атињанин Епикур, који је, као и Зенон, живео у ІІІ веку. Епикур је учио да се после човекове смрти душа потпуно растаче стоичари су, напротив, знали да је душа бесмртна те да нема разлога да се човек ичега плаши после смрти, пошто је свака патња искључена. Богове треба поштовати из конвенционалности, сматрали су епикурејци. Њихова учења о избегавању физичког бола, тежњи ка блаженој мирноћи (атараксија), као и да циљ живота треба да буде безболна смрт („Задовољством ми називамо почетак и крај благословеног живота“) утирала су пут једноставним интерпретацијама Епикуровог учења која су се огледала у хедонизму, себичности и атеизму.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 116.

У средишту интересовања стоичара била је етика (морал), која је по општем мишљењу била један од три дела филозофије, уз логику и физику. Унутрашњи мир човека су сматрали битнијим од друштвених питања. За епикурејце смисао је био у срећи, а стоичаре у врлини.

„Између епикурејске и стоичарске етике постоје разлике, како теоријске тако и практичне. Међутим, раширена слика о епикурејцу-развратнику који се сучељава са стоичарем-чистунцем заправо је карикатура: неки спољни посматрач не би могао да уочи много разлика између њих.“

Џонатан Барнс, Хеленистичка филозофија и наука, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 454.

Оба учења су била прихваћена у Риму. Чувени римски стоичари били су и писац Сенека и цар Марко Аурелије.

„Марко Аурелије био је човек који се предао дубоком самоиспитивању, опхрван одговорношћу за свет која је ишла уз врховну власт. Тај терет царске власти он је носио као прави стоичар, са снагом и достојанством, али не без малодушности, која провејава у његовим речима да је „све исто изнад и испод и да је то резултат истих ствари. Али, докле то може трајати?“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 201.

Цар је био овај филозоф, а син га је обрукао

1. Како се у антици називало целокупно знање?
2. Шта на грчком значи реч филозофија?
3. Зашто се у хеленистичко доба филозофија мање бавила политиком?
4. Који је антички филозоф, познат по математичкој теореми, први употребио појам „филозофија“?
5. Ко је био Платон?
6. Како је писаo Платон?
7. О чему је писао Платон?
8. Шта је лоша страна Платоновог идеализма, која се негативно испољила у 20. веку?
9. Какав је био Платонов однос према Грчко-персијским ратовима?
10. Шта је била Атлантида?
11. Шта је била Академија?
12. Чији ученик је био Платон, а ко му је најчувенији ученик?
13. Како је подучавао Сократ?
14. Како је завршен Сократов живот?
15. Која је најчувенија Сократова књига?
16. Зашто је за историчаре значајно Аристотелово дело?