Друштвена структура месопотамијских градова држава током IV миленијума пре наше ере
„Становништво Месопотамије прилагодило се условима живота те се у почетку бавило ловом и риболовом, а с временом сточарством и пољопривредом. Усавршавањем пољопривреде и изградњом система наводњавања пољопривреда је доведена на виши степен развоја, а тиме је настао и вишак добијених производа те подела занимања. Вишак произведених производа најчешће је завршавао у размени оних који су у Месопотамији недостајали попут метала, камена, дрва и других. Занимања те развој заната и трговине видљиви су и у односу међу половима те њиховој улози у појединим друштвеним заједницама. Живот у Месопотамији није био једноставан, а одрасли мушкарци, жене и деца оба пола морали су учествовати у обављању рада за опште добро при чему су били искључиво плаћени у натури основним потрепштинама за свакодневан живот (нпр. житарицама, вуном, одећом, винима, уљем, занатским производима и сл.). Док је мушкарац био „глава куће“, њен заштитник те осигураватељ прихода, женина улога понајпе је била везана за домаћинство, улогу мајке и супруге те обављање разноврсних кућних послова (кување, прање, шивење и ткање). На подручју раних градова држава древне Месопотамије током највећег дела 4. миленијума пре Христа мушкарци и жене заједнички су обављали разне јавне и административне дужности. Жене су се бавиле производњом текстила, а мушкарци су надзирали пољопривредна и друга занатска занимања. На простору Урука нема археолошких доказа о постојању неслободна становништва. Такођер су пронађени докази о класној подели у којој водећи слој мушкараца и жена обавља послове цивилне администрације и послова везаних за веру те управо они управљају градовима државама. Према археолошким налазима може се закључити да тадашње друштво није познавало право наслеђивања водећих положаја у друштву. Они су једнако били доступни мушким и женским представницима заједнице све до око 3200. године пре Христа када су жене полако почеле губити свој утицај те су искључене из управе градове. Поткрај 4. миленијума пре Христа на подручју Сумера друштво се полако раслојава, јављају се први краљеви те већа богатих земљопосједника која заједно управљају градовима државама. Тада водећи мушкарци и жене још су могли поставити питања о којима су одлучивали гласови грађана појединих заједница.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 86. [цитат је прилагођен српском језику]
Друштво сумерских градова током III миленијума пре Христа
„На пријелазу векова на простору сумерских градова краљеви су преузели власт у тамошњим градовима државама. Владар је био божји представник и апсолутни господар. Краљеви су контролисали политику државе у сарадњи са свештеницима који су се бавили верским питањима. Сумерско друштво састојало се од владајућег слоја ратника и свештенства те слободних сељака и зависних људи који су радили на имањима богатих земљопоседника и свештенства. На дну друштва налазили су се неслободни људи без права – робови. Њих су углавном чинили ратни заробљеници. Слободни чланови заједнице бринули су се о обради поља, узгоју стоке, изради занатских производа те трговини. Поступно та занимања постају наследна те су везана за поједина домаћинства у склопу којих се организије целокупна привреда градова. Будући да су жене на прелазу 4. у 3. миленијум прије Христа изгубиле право гласа, на челу заједнице увек је био најстарији мушкарац који је одлучивао о свим важним пословима домаћинства те договарао бракове својих укућана.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 90. [цитат је прилагођен српском језику]
Вавилон – друштво Месопотамије у II миленијуму пре наше ере
„Коначна друштвена подела на подручју месопотамских држава настала је на почетку 2. миленијума пре Христа. У време краља Хамурабија (18. век пре Христа) вавилонско друштво подељено је на три друштвене класе: земљопоседнике, слободне људе и робове. На челу државе налазио се краљ и његова породица. Краљ је управљао државом, одлучивао о свим важним питањима тадашњег друштва, доносио законе, одлучивао о рату и миру те животу својих поданика. У управљању државом помагали су му свештеници, који су се бринули о верским питањима те земљопосједници који су уз краља држали сву политичку моћ у држави. Њихови представници током века држали су најважније положаје у држави те међу свештенством поседовали највећи део државног земљишта. Током овог раздобља једини виши друштвени положај које су жене успеле сачувати била је вера, односно обављање свештеничких занимања. Будући да су једино жене могле обављати поједине верске ритуале, омогућило им се да се сасвим посвете верским питањима. Током 3. века женама свештеницама онемогућено је право да имају децу. Слободни људи нису поседовали земљу него су радили на пољима богатих земљопосједника, бавили се занатима, сточарством и трговином. Робови су углавном били ратни заробљеници који су били присиљени обављати разне послове за државу или су били продани слободним људима. Они нису могли слободно располагати својим животима нити су имали право на приватну имовину. Мушкарац на челу свакога слободнога домаћинства могао је у нужди продати своје укућане у ропство.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 93. [цитат је прилагођен српском језику]
Друштвено уређење на простору Месопотамије није било другачије ни у каснијем периоду, током II миленијума пре наше ере.
Асирија – друштво Месопотамије у I миленијуму пре наше ере
„Страховлада и плаћање великог данка освајачима често су изазивали устанке који су узроковали нестабилност асирске државе. Власт се налазила у рукама краљева који су имали неограничену моћ над својим поданицима. Током 1. миленијума Асирија постаје краљевство с наглашеном војном и освајачком структуром. На челу њихове друштвене лествице налазио се неограничен владар краљ, који је одлучивао о судбини својих поданика. Он је био господар својих поданика одговоран за плодност тла и праведност асирске власти. Друштвену елиту чинили су и чланови земљорадничке аристократије која је обављала разне државне послове, а потом су следили војници који су ширили моћ Асирије. Средњи друштвени слој били су слободњаци који су се бавили занатима и трговином, а окупљали су се у струковна удружења. Следио је слој мањих земљопосједника и сељака који су обрађивали веће посједе. На дну друштвене лествице налазили су се неслободни људи, робови, углавном ратни заробљеници. У асирском друштву жене су губиле било каква људска права те су присиљене покривати своју спољашњост како би симболички истакнуле своју неважност у асирској заједници. Девојчице су често убијане чим би се родиле јер нису биле важне за заједницу. Главна женска улога била је доношење на свет мушке деце која ће постати нови војници потребни за очување Асирскога краљевства.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 96. [цитат је прилагођен српском језику]
Хетитско царство
Делом Месопотамије владали су и Хетити, са простора Мале Азије.
„На челу хетитске државе налазили су се краљ и краљица. Он је био врховни владар који је многобројним чиновничким апаратом био посве одвојен од својих поданика. Кад би краљ умро, власт би преузимала краљица. Краљевски двор располагао је засебном имовином, свештенством те бројним особљем (свештеници, приватни лекари, службеници, занатлије и слуге) који су се бринули о свим краљевим потребама. Краљева деца живела су у одвојеним деловима палата. Племство и многобројно чиновништво били су основна потпора неограниченој власти краљева. Они су поседовали земљу коју су обрађивали зависни слободни људи земљорадници и сточари.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 95. [цитат је прилагођен српском језику]
Персијско царство
Последњи азијски народ који је завладао Месопотамијом, пре грчког освајања били су Персијанци, са простора Иранске висоравни.
„Око 1000. г. пре Христа на Иранску су се висораван доселил персијска племена. Херодотова Историја главни је извор за најстарију историју персијске државе до завршетка грчко-персијских ратова средином 5. века пре Христа. Персијски је владар, краљ краљева, био врховни и неограничен господар својих поданика. Одлучивао је о њихов животу и смрти. Од својих је поданика захтијевао потпуну оданост, а покорност краљу исказивала се проскинезом. Облик апсолутне владавине какав налазимо у Персији називамо оријентална деспотија, а владара зовемо деспотом. Највише друштвене слојеве чинила је наследна друштвена елита која је управљала големом државом. Највјернији представници елите налазили су се на челу појединих покрајина – сатрапија. Били су то сатрапи који су управљали многим покрајинским чиновницима и поданицима те се бринули о убирању пореза, градњи саобраћајница, пошти те јавним радовима. На челу војске налазили су се војни заповедници који су руководили големом перзијском војском. Ниже друштвене слојеве чинили су пољопривредници, занатлије и трговци који су морали опскрбљивати више друштвене слојеве свим потребним намирницама те давати војнике за персијску војску. На дну лествице налазили су се робови, углавном многи ратни заробљеници. Њихов живот није био лаган. Нису могли слободно располагати својим животима те су често морали радити најтеже послове у држави.
[…]
Будући да је била реч о великој држави, њоме није било лако владати. Дарије I краљевство је стога поделио на двадесетак покрајина – сатрапија, на чијем се челу налазио намесник – сатрап. Сатрапи су били врховнe судиje и управитељи, прикупљали су порезе, заповедали војском и управљали целокупним животом покрајине. Да онемогући самовољу сатрапа, краљ се користио посебним повереницима који су надгледали власт сатрапа и о свему обавештавали владара. Ти су се доушници називали „краљеве очи и уши“. У каснијим је раздобљима број сатрапија порастао на више од тридесет. У главним градовима сатрапија и у пријестолницама Персеполису, Сузи и Екбатани многи су мајстори градили и украшавали палате и гробнице те израђивали кипове и разне друге споменике. Палате су красили рељефи на којима су приказани крилати лавови, сфинге, крилати дискови и краљевска стража. Персијанци су били врсни у обради племенитих метала и изради керамике и накита. За потребе освајања персијски су владари располагали големом војском. Она се састојала од регрутованих јединица из свих крајева државе. Због своје су вјештине на посебном гласу били персијски стрелци. Захваљујући многим путевима у Персији су врло добро били развијени саобраћај и трговина. Најпознатијаи пут био је краљевски пут који је повезивао западну Малу Азију с краљевским престоницама на истоку. Краљ је основао и поштанску службу. Поруке су преносили коњаници мењајући се путом. Службено средство плаћања био је златни новац – дарик. Многи покорени народи плаћали су високи порез који се сливао у државну ризницу.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 100-101. [цитат је прилагођен српском језику]
Историјска читанка 