„Стога су они који су говорили да је у Лакедемону слободан човек више слободан него игде, а роб више роб него игде, сасвим исправно уочили разлику између те државе и осталих.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (28)

Друштвено уређење Спарте

Становништво Спарте делило се на спартијате, перијеке и хелоте. Једино у спартијати били пунопавни грађани. Њихово име у преводу значи „једнаки“. У миру су учествовали у политичком животу и управљали државом, а у рату су чинили језгро спартанске војске. Сваки спартијат је имао земљишни посед клер, који је био наследан и није се могао продати нити поделити. Спартијатима је било забрањено да се баве земљорадњом, трговином или занатством, јер би их ти послови одвраћали од војничких дужности и управљања државом. Спартијати су чинили мањину становништва у Лакадемонској држави. Њихов број је стално опадао. Многи су изгинули у ратовима.

Перијеци су били потомци покореног дорског становништва лакадемонских сеоских заједница. Њихово име у преводу значи „они који живе около“. Бавили су се земљорадњом, занатством и трговином. Били су лично слободни, али нису имали политичка права. Морали су да плаћају порез и да служе у спартанској војсци.

Хелоти су били нека врста државних робова. Били су потомци староседеоца које су Дорци затекли у Лакадемону. Хелоти су обрађивали поседе спартијата. Вишак производа су задржавали за себе. Служили су и у спартанској војсци. У ратним походима сваког тешко наоружаног спартијата пратио је одређени број слабо наоружаних хелота. Спартијати нису могли продати нити ослободити хелоте. То је могла учинити само држава. Неки хелоти су добијали слободу због храбрости у ратовима. Незадовољни својим положајем они су се повремено бунили, користећи тренутке када је држава била ослабљена. Једна од највећих побуна избила је средином V века, после разорног земљотреса који је погодио Лакадемон.

Припадници повлашћених слојева су били међусобно једнаки, јер је земља у Спарти била присвојила држава, а затим је равномерно распоредила свима, чиме је спречено сиромашење и богаћење. Једнаким средствима за живот постигло се искорењивање обести и зависти. Тако су Спартанци дошли у прилику да:

„такмиче се првенствено врлином у уверењу да нема друге разлике нити неједнакости између човека и човека осим оне коју одређује прекор за срамотна и похвала за лепа дела.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (8)

То је постигнуто и укидањем златног и сребрног новца и његовом заменом тешким, а не нарочито вредним гвозденим, који је због тога ван Спарте био практично неупотребљив. Тако је раскош протерана из Спарте. Протерана је чак и из приватних домова Спартанаца, јер су им и оброци постали заједнички.

Државно уређење Спарте

Спартанске војне успехе омогућило је државно уређење и васпитање Спартанаца. Власт је припадала мањини грађана. Такво државно уређење се назива олигархија.

На челу државе налазила су се двојица краљева (базилеуси). Они су били врховне војсковође, судије и свештеници, док је један одлазио у рат други је остајао у држави. Власт им је била наследна.

Краљеви су били и чланови герузије, савета који је поред њих двојице чинило још 28 спартијата старијих од 60 година. Служба героната трајала је доживотно. Герузија је заједно са краљевима, управљала Спартом и водила државне послове, одржавајући равнотежу између народа и краљева, како они не би приграбили превелику власт или им народ ту власт одузео.

„Старце већнике поставио је, како је споменуто, испрва сам Ликург између оних који су узели учешћа у извршењу његова наума; а касније је уредио да свако смрћу испражњено место попуњава онај за кога просуде да је врлином најбољи од Спартанаца који су навршили шездесет година. И од свих надметања на свету чинило се да је то било највеће и да је на њему борба била најживља; јер није требало изабрати најбржега од брзих нити најснажнијега међу снажнима, него међу врснима и мудрима најврснијега и најмудријега да као победничку награду за своју врлину има доживотну, да тако кажем, врховну власт у држави будући господаром живота и смрти, части и бешчашћа и уопште свих најважнијих животних питања. А избор се обављао на овај начин. Пошто се састала народна скупштина, одабрани су људи били затварани у оближњу просторију тако да нити су они могли видети скупштину нити скупштина њих, него су само чули вику скупштинара. Јер као и у другим приликама вика скупштине одлучивала је између кандидата који нису били увођени сви заједно него појединачно по редоследу одређену жребом и пролазили су ћутке кроз њу. Онда су затворене судије које су код себе имали таблице за писање, бележили јачину вике за сваког појединца не знајући коме је упућена осим да је био уведен први, други или трећи и тако даље. А онај који је био поздрављен најјачом и најгласнијом виком, њега су проглашавали изабраним. Тај би, овенчан венцем, редом походио храмове богова; следило га је мноштво младих људи хвалећи и величајући га, те много жена славећи његову врлину хвалоспевима и називајући његов живот сретним. А сваки од његових најближих, нудећи му вечеру, говорио је да га град части том трпезом.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (26)

Сви спартијати (повлашћена друштвена група) старији од 30 година чинили су народну скупштину, која се звала апела. Она се састајала на отвореном, јер се веровало да украшена просторија одвлачи пажњу грађана од државних послова. На седницама апеле могли су да говоре само краљеви и геронти. Остали у апели су на њихове говоре реаговали повицима одобравања или негодовања. Такав начин гласања се назива акламација. У надлежност Апеле спадало је објављивање рата и склапање мира, избор ефора и чланова герузије.

Значајна улога у политичком животу Спарте припадала је петорици ефора. Њихов је било петорица вероватно јер је Спарта настала спајањем пет села. Њих је у почетку бирала апела, а после су бирани жребом између свих пунолетних спартијата. Ефори су били контролни орган. Надзирали су краљеве да би њихово понашање било у складу са законом и пратили их у војним походима. Поред тога су се бринули о јавном реду и миру у Спарти. Повремено су ефори организовали криптије. Упућивали су младе спартијате у удаљене области државе, где су они у тајности убијали најистакнутије хелоте. Криптије су организован да би се из редова државних робова уклонили они који су могли подићи побуну.

„Тајна је служба била оваква: поглаварства су од времена до времена насумце по земљи разашиљала оне од младића који су се чинили најразборитијима опремљене мачевима и најнужнијим намирницама те ничим другим; раштркавајући се по забитним местима, за дана су се скривали и одмарали, а ноћу, силазећи на путеве, смицали су све хелоте које су могли ухватити. А често су, пролазећи и пољима где су хелоти радили, убијали најснажније и најјаче од њих.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (28)

Спарта је била уређена да створи складну заједницу храбрих ратника, али ту није било друштвене правде. Била је то прва тоталитарна држава, која је контролисала сваки сегмент живота њених грађана, што се види у причи о спартанском васпитању.

Спартанско васпитање – прво тоталитарно друштво у Европи

„Епицентар и прототип аристократских уређења у Грчкој била је, као што је познато, Спарта. Овде се појам елите (спартијати) подударао са самим појмом слободних људи и пуноправних грађана. Владавина ове савршене аристократије, посвећене, на првом месту, врлини ратовања, ослања се на значајну основу коју су чинили зависни слојеви, перијеци и хилоти. Крајност слободни/робови, дакле, подудара се у Спарти с крајношћу елита/масе. Између два света (спартијати и остали), постоји трајна напетост у класи и у раси, која се осећа и доживљава као прави рат; симболично, али не сувише, спартански ефори „објављују рат“ хелотима сваке године, а млади спартијати пролазе обуку као ратници, посвећујући се ноћном лову на хелоте, чије убијање има осим жељеног ефекта терора – и очигледан значај, ритуални и жртвени. Грађанин, спартијат и мушкарац мора, пре свега, да научи да убија.“

Лућано Камфора, Грађанин, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 127.

Лична жртва као завештање држави

Државно уређење се приписује легендарном законодавцу Ликургу (IX век пре н.е). Наводно је он путовао на Крит, у јонске полисе Мале Азије, па чак и у Египат да би проучио њихова државна уређења и на основу тога је осмислио најбоље за Спарту.

„О законодавцу Ликургу не може се рећи углавном ништа што није спорно: и о његову рођењу, и о путовањима, и о смрти, и поврх свега о његовој законодавној и државничкој делатности постоје различити извештаји, а најмање има слагања о времену кад је живео.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (27)

Ликурговим политичким мерама у почетку нису сви били одушевљени, доживео је и да га каменију, али су га на крају, када је до изражаја дошао складни ред који је успоставио, славили као бога. У Ликурговој биографији коју је написао Плутарх наводи се да је Ликург, након успостављања закона у Спарти, учинио следеће:

Сабравши, дакле, сав народ у скупштину, рече им да је за добробит и крепост државе све друго што је урађено примерено и достатно, али да оно што је најглавније и најважније не може изнети пред њих пре него затражи савет од делфијскога бога. Треба, стога, да остану верни успостављеним законима, те да ништа не мењају нити у шта дирају све док се он лично не врати из Делфа; јер пошто се врати, учиниће све што буде бог сматрао најбољим.

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (29)

Након што је у највећем хеленском пророчишту у Делфима добио одговор да су успостављени закони добри и довољни за Спарту и да ће град пратити највећа слава док буде живео по њима, Ликург је донео одлуку судбоносну за државу и њега.

„Сам пак, поново приневши жртву богу и изгрливши се с пријатељима и сином, одлучи да никад не ослободи суграђане њихове заклетве, него да добровољно оконча живот кад је био у доби у којој још човек може поживети, а и починути ако то жели и кад се чинило да поседује довољно среће. Умори, дакле, себе глађу сматрајући да код државника и смрт мора бити у служби државе и да нити конац његова живота не сме бити без делотворности, него да мора постати заслужно дело. Што се пак њега самог тиче, крај живота, држао је, уистину му је био довршење среће, а своју ће смрт својим суграђанима оставити као стражара над свиме оним лепим и добрим што је у животу урадио будући да су се заклели да ће се придржавати његова политичког уређења све док се он не врати. И у својим се прорачунима не превари; његов је град био на првоме месту у Хелади по добру закониту реду и слави оставши веран Ликурговим законима пет стотина година у које од четрнаест краљева који су следили за њим ниједан није нити дирнуо све до Агиса, сина Архидамова. Јер увођење ефора није значило лабављење него учвршћивање уставног поретка и премда се чинило. да је то било урађено у корист народа, стварно је аристократију учинило силнијом.“

Плутарх, Успоредни животописи, Ликург (29)

Плутарх преноси и причу да је чак, по Ликурговој жељи, после смрти његово тело спаљено и пепео расут у море, како би се спречило да, ако једном његови посмртни остаци буду пренесени у Спарту, народ промени уставни поредак, јер се он тобоже вратио и ослободио их заклетве приликом одласка.

Спартански обичаји искварили су се када је су у град пристигли злато и сребро, те се јавила потреба за раскоши, након победе у Пелопонеском рату, када је Спарта дефинитивно постала најмоћнији хеленски полис.

Пелопонески рат – сукоб Атине и Спарте

Спарта као узор

„Стога је Спарта била војнички логор у коме је највиши животни циљ сваког појединца био да у сваком тренутку буде спреман да се најефикасније бори за свој град. Циљ сваког закона, сврха целог друштвеног поретка, био је обликовање добрих војника. Приватна раскош била је строго забрањена; спартанска једноставност постала је пословична. Појединац, потпуно утонуо у државу, није имао личног живота; није морао да решава своје егзистенцијалне проблеме. Спарта није била место за мислиоце и теоретичаре; сва човекова дужност и највиши животни идеал за Спартанца засновали у законима његовог града. Пошто је ратовање било сврха свих спартанских закона и институција, могло би се очекивати да се град налази у непрекидном ратном стању. Очекивало би се да се њени синови виде увек спремни на борбу са њиховим суседима без неког крајњег циља пошто је за њих рат био сам себи сврха. Али, није било тако; Спартанци нису ратовали непромишљеније од других, не можемо их сврстати са варварима који маре само за борбу и лов. Првобитну мотивисаност за њихове институције, бар у извесној мери, можемо приписати положају мале а доминантне класе усред незадовољних поданика и непријатељски расположених робова. Спартанци стално морају да буду спремни да се суоче са побуном перијека или устанком хелота и изненађење би било кобно. Створивши трајни војнички логор у земљи, која им је била скоро непријатељска, били су приморани да увек буду на опрезу. Али, било је још нечега у виталности и очувању спартанског уређења што је било више од опреза због претње могуће побуне. То „нешто“ се свиђало хеленском осећању лепоте. Било је извесног савршенства и једноставности у самом уставу, савршенства и једноставности у начину живота под принудом закона, савршенства и једноставности такође у самом карактерном типу људи који се захваљујући тим законима развио, на шта су Хелени из других градова увек гледали са искреним дивљењем, али са дистанцом. Заклоњена „у горама окруженом, кршевитом Лакедемону“, изван света и не учествујући у прогресу других хеленских градова, изгледало је да Спарта стоји на мртвој тачки; странац из Атине или Милета који у V веку пре Христа посећује раштркана села која су сачињавала неутврђену и непретенциозну Спарту, морао је имати осећање да је пренет у доба вековне прошлости, када су људи били храбрији, честити и једноставнији, неискварени богатством, незбуњени идејама. Неком филозофу попут Платона, који је смишљао теорију државе, ова Спартанска држава је изгледала као најближа идеалу. Обичан Грк је у Спарти видео здање строге а једноставне лепоте, дорски град господствен попут дорског храма, далеко отменији од његовог сопственог пребивалишта, али не баш комфоран да би у њему живео. Ако је код странаца стварала такав утисак, можемо наслутити колики је осећај сталног задовољства имао спартански племић док је посматрао спартанско уређење; колику је супериорност осећао што је грађанин тога града, колики понос што живи сходно свом идеалу и испуњава обавезе свог племићког сталежа. У његовом говору „није лепо“ значило је „супротно спартанским законима“ за које се веровало да их је инспирисао Аполон. Ово дубоко дивљење њиховом друштвеном уређењу као идеално лепом остварењу и уверење да је немогуће побољшати га пошто је уистину било необично сврсисходно у остваривању циљева повезани су били са конзервативним духом Спартанаца тако јасно исказаним коришћењем њихових старинских гвоздених полуга до епохе Александра Великог“

Џ.Б. Бјури, Р. Могао, Историја Грчке, прва књига, Београд 2008, 160.

1. Док је већина Грка изашла на море, Спартанци су одлучили да остану на копну. Шта би могао бити разлог зашто би Спартанци тако повољно гледали на планински терен Грчке?
2. Шта је олигархија?
3. Зашто је Спарта била атипична монархија?
4. Зашто се Спарта сматра првом тоталитарном државом?
5. Зашто се се спартијати толико плашили хелота?
6. Како је Ликург посветио свој живот Спарти?
7. Шта о античком грчком друштву говори то што им је Спарта била узор?
8. Како је успех упропастио Спарту?
9. Да ли бисте желели да живите у Спарти?